INFOVODICE

Iako je prošle godine, u osamdeset i prvoj, objavila svoju tek prvu knjigu, gospođa Nada Taradžić, koju možda bolje znate kao Seku Zanzinu, ne miruje. Pripremila je ona za novu knjigu puno toga o jednoj vodiškoj instituciji. Radi se o Ambulanti. Seka je radila ka medicinska sestra i u njoj je "zaradila” penziju. Zasluženu.

Šezdeset i dvije osobe došle su jutros u vodičku knjižnicu s namjerom da daruju krv. Neki to nisu mogli zbog trenutnog zdravstvenog stanja, ali brojka od 49 darovanih doza sasvim je zadovoljavajuća za prvu akciju u 2023. godini. Pogotovo s obzirom na činjenicu da su u „điru“ viroze koje su dio potencijalnih darivatelja za neko vrijeme izbacile iz „stroja“.

Daleke sedandeset i šeste bija san u Tribunju na nogometnoj utakmici domaće “Mladosti” i gostiju iz Vodic. Bilo je puno svita. Oko ciloga terena. Završilo je neriješenim rezultatom. I jedni i drugi dali su po jedan gol.

Istovrimeno igrala se u Beogradu utakmica između Partizana i Hajduka. Na stadionu armije bivše države. Dobro mi je poznat jer san više puta kasnije i sam uživo na njemu pratija svoj klub.

E, tamo je bilo veselo. Tog istog dana kad su igrali Tribunjci i Vodičani, golovi su u Beogradu padali svako malo. Većina u mriži Partizana. Hajduk je tu utakmicu dobija rezultatom šest prema jedan.

Na nikad miroljubivoj utakmici u Tribunju publika je osluškivala radijski prijenos iz Beograda. I skakala od sriće svaki put kad bi Hajduk zabija.

Sinoć san naletija na sportski dokumentarac o zadnjem kolu tog prvenstva. U njemu su ponajviše pričali igrači Partizana koji su zadnje kolo igrali u Ljubljani protiv Olimpije. Prepričavali su događaj koji se zbija u devedeset i šestoj minuti. Tad su zabili gol. Da ga je Nenad Bjeković. Navijači Partizana su uletili na teren i time je utakmica bila gotova. Sudac nije ni odsvira kraj. Sudac Dušan Maksimović. Partizan je posta prvak. Hajduk je istovrimeno igra u gostima protiv “romantičara” s Karaburme. Protiv OFK “Beograda”. Hajduku je tribala pobjeda i bija bi prvi. Neovisno o rezultatu ljubljanske utakmice. Na žalost, Hajduk nije dobija. Bilo je ka u Tribunju onoga dana. Jedan prema jedan.

Nisan zna bi li gleda taj dokumentarac. Daljinski mi je stalno bija u ruci i malo je falilo da ne pribacin na neki drugi program. A, tija san pribaciti jer mi je bilo teško slušati o tome kako je Bjeković ubacija loptu u mrižu. I postiga gol koji je navijače Hajduka bacija u očaj. A, na rivi u Vodicama sve je bilo spremno za feštu.

Ja san prijenose tih utakmica sluša u kinu. Kod Ive Pomije. Ive je bija kinoprikazivač. U to vrime je sa svojom Katom i sinovima Šimom i Damirom živija u stanu koji se nalazija u sklopu kina. Svi smo čekali da Maksimović odsvira kraj pa da se spuštimo na rivu...

I spuštali smo se. Cilo Selo se spuštalo na rivu. Samo šta je umisto fešte došlo do prosvjedne povorke. Marko Barbarin, Joso Pipićev i Joško Čunčilov su je predvodili. Išlo se kroz cilo misto i vikalo: “Lopovi, lopovi!”. U to vrime takvo nešto nije bilo bezazleno. Postoji i snimka s rive. Fala Bogu, imamo mi Vodičani Šimu Strikomana, pa je i to ostalo trajno zabilježeno. Šime je bija pri kraju srednje škole i sprema se za upis na Akademiju...

Pogleda san sinoć taj dokumentarac do kraja. I unatoč boli u srcu zbog tužnog kraja opisivanog zadnjeg kola tog prvenstva sedandeset i šeste, drago mi je da san ga odgleda do kraja. Jer, na kraju filma rič je dobija i Zdravko Reić.

On je ispriča kako su igrače Hajduka na kaštelanskom aerodromu dočekale iljade navijača. Usprkos činjenici da nisu dobili utakmicu na beogradskoj Karaburmi.

I sada slijedi dio Reićeve izjave koja me natirala da istovrimeno i zaplačen i buden jako ponosan. Reka je kako su se među 4-5 iljada navijača “posebno isticali Vodičani koji su u Kaštela došli kompletno obučeni u bilo. Njihov fanatizam graničija je s religijom. To su bili HODOČASNICI Hajduku.”

Je, šjor Zdravko, naša jubav prema Hajduku je baš takva. I zato nije bez razloga postoja transparent na kojemu je pisalo “Uvik virni bilom dresu - Vodičani”.

Nabavija san tri Hajdukova kalendara. Dva mi je da Mumlek (Saša Kokot), a jednoga Vedran Biluš. Jedan je za mene, drugi za tetu Biserku, a treći za Željka Tabulu. Vodičkog Gaćeležanina.

Na zidove naših kuća nikad ne vise neki drugi kalendari. Jer, našim venama teče hajdučka krv. Zauvik.

Bit će Bili opet ono šta su bili.

Živili!!!
Fotografiju ustupio: Tonči Juričev-Grgin
Autor filma: Šime Strikoman

Drugi put zaredom ono je održano u Gradskoj knjižnici Vodice. Roditelje osamnaestero dječice pozdravili su ravnateljica knjižnice Sanja Radin-Mačukat i gradonačelnik Ante Cukrov.

Predivne slike i glazba koja hrani dušu. I puno pozitivne energije. Predbožićno je vrijeme. U mjesecu koji povezuje ljude. I sve to na jednom mjestu.

Jutros je u prostorijama Gradske knjižnice Vodice održana posljednja ovogodišnja akcija darivanja krvi. Među onima koji su uspjeli dati krv, a sveukupno ih je bilo četrdeset, je i nekoliko darivatelja s pozamašnim brojem darivanja.

Zanimljivu uvertiru u utakmicu naših nogometnih reprezentativaca imala su djeca osnovne škole jučer u vodičkoj knjižnici. Obučeni u dresove Perišića, Modrića, Livaje,…pa i Rebića i Rakitića koji trenutno ne igraju za Hrvatsku, sedamdesetero djece četvrtih, trećih i ponajviše drugih razreda sudjelovalo je u radionici-igraonici u kojoj su rješavali logičke zadatke i logičke slagalice.

Odlazeći večeras s posla, na putu prema doma, zaustavija san se kod Škijine kuće. Isprid servisa najboljih mehaničara među blizancima. Nešto me tira da se vratin u knjižnicu.

Prije odlaska, bacija san oko na Perin i Pavičin portal. Zanimalo me jesu li objavljene slike sa partija koji se održa u subotu u Opiumu. Pretpostavija san da će ga Mirsad popratiti. Radi se o Jauk partyju. Dva puta san pregleda sve slike. A, ima ih. Poprilično.

Vratija san se sad u knjižnicu kako bi s vama u dvi rečenice podilija svoju sriću zbog svega šta san vidija na tim fotografijama. A, vidija san puno veselih mladih ljudi. Od onih koji imaju dvadesetak pa do onih nekoliko koji su oko pedesete. Okupija ih u klubu braće Ševerdija najveći partijaner u našemu Selu. Igor Čičin-Karlov. Zvani Čičo.

Daleke osamdeset i druge iša san u Herford. Išli su nogometaši, rukometaši, rukometašice i glazbari. Prvu večer po dolasku u taj lipi njemački gradić okupili smo se na njihovom glavnom trgu. U jednom trenutku, koncert domaćih glazbara nadjača je krik.

Svi smo se trznuli. Ne zato jer nas je nešto prestrašilo, nego naprotiv. Znali smo da je na taj trg doša netko od “naših”. Radilo se o jauku. Nečem što za svoju kolijevku ima naše Selo.

Herfordskim trgom prolomija se jauk Dragoga Muzikujina. Vodičanina koji je živija na sjeveru Njemačke pa nije moga odoliti a da ne “skokne” do dvista kilometri obližnjeg Herforda.

Dragi je bija jedan od reprezentativaca. U jaukanju. Nečega šta se rodilo u vodiškom kinu. A “isprovocira” ga je lav koji se pojavljiva na platnu. Prije početka filma. Ni jedan film u to vrime, a radi se o početku sedamdesetih, nije moga proći bez vijanja (jaukanja). Bilo je to štosno. Imalo je to svoju draž.

Izašlo je to i vanka kina. I postalo prisutno svugdi u Vodicama. Može to sad nekome ko prvi puta čuje za takvo nešto izgledati primitivno. Ali, nije to baš tako. Reka bi čak da je to postala i posebna vrsta umjetničkog izražavanja.

Jer, tribalo je imati i mota za kvalitetno jaukanje. Bilo je puno dobri vijača, ali, kad bi mora nekog izdvojiti, naveja bi Antu Mršu - Krajića i Nikicu Španju - Žefu.

Oni su mi sinonim za vrhunske meštre u jaukanju. Bilo je i kasnije, među mlađim generacijama, talentiranih.

Danijel Juričev - Bukara je jedan od njih. Vidin da je i on bija u Opiumu. Ma, skupilo se tamo u subotu baš lipo društvo. Ponovit ću. Baš uživan gledajući Mirsadove fotografije. Na kojima sve pršti od lipe energije.

Nije mi ža šta san se vratija u knjižnicu i na ovaj način pokuša podiliti s vama svoju sriću.

Za kraj, a to mi je i bija glavni razlog pisanja ovog teksta, želin pofaliti dušu ovoga partija.

Igore, svaka ti čast! Već godinama organiziraš ova okupljanja zaljubljenika u vodiško jaukanje. Nečega šta bi ja nazva, bez imalo ustručavanja, “nematerijalna kulturna baština”. Jer, to je baš to. Znan koliko energije unosiš da bi “Jauk partyji” bili upravo to šta su i postali. Vrhunski provodi “našega svita”.

Kad je bila u prvom ili drugom srednje, moja starija sestra Sanja napisala je članak za omladinski list koji je izlazija u Vodicama u to vrime.

Naslovila ga je “Vuci nisu, vrazi nisu”. Pisala je o jaukanju. Bila je mlada pa je još dvojila o vridnosti te pojave. Vrlo brzo joj je ta dvojba nestala. Znam dobro koliko cijeni taj fenomen. Fenomen koji je rođen u našemu Selu.

Čičo je neumorni partijaner. I sjajan lik. Najpopularniji u Selu. Da se kojim slučajem zaleti u političke vode, uvjeren san, pomeja bi konkurenciju. Ne virujete!? :-)

Ko je iša u Staru školu, zna kako je to kad zapuše jugo. More dođe skroz do skalin. Pa nije nikakvo čudo da i pokoja riba ispliva. I jutros se baš to desilo.

Sutra je osamnaesti.
I tu bi triba stati. S ovim tekstom.
Ipak,...
Ima jedna meni jako draga pisma. Hrvoje Hegedušić je njen autor. O Vukovaru. Gradu. Koji stoji. U jednom spotu koji se naslanja na tu pismu puno je mladih ljudi. U koloni su. Zaogrnuti zastavom. Hrvatskom. Svi. Do jedan. I, baš mi ih je drago viditi. Lipo izgledaju. Dostojanstveno.
Ima jedna druga sorta. Ljudi. Koji vole nositi značku na reveru. Značku zastavu. Da mi je znati njihove razloge. Dvi iljade dvadeset i druge.
Volija bi da ih barem sutra ne nose.
Škabrnje i Vukovara radi.

Piše: Ivica Bilan