Daleke sedandeset i šeste bija san u Tribunju na nogometnoj utakmici domaće “Mladosti” i gostiju iz Vodic. Bilo je puno svita. Oko ciloga terena. Završilo je neriješenim rezultatom. I jedni i drugi dali su po jedan gol.
Istovrimeno igrala se u Beogradu utakmica između Partizana i Hajduka. Na stadionu armije bivše države. Dobro mi je poznat jer san više puta kasnije i sam uživo na njemu pratija svoj klub.
E, tamo je bilo veselo. Tog istog dana kad su igrali Tribunjci i Vodičani, golovi su u Beogradu padali svako malo. Većina u mriži Partizana. Hajduk je tu utakmicu dobija rezultatom šest prema jedan.
Na nikad miroljubivoj utakmici u Tribunju publika je osluškivala radijski prijenos iz Beograda. I skakala od sriće svaki put kad bi Hajduk zabija.
Sinoć san naletija na sportski dokumentarac o zadnjem kolu tog prvenstva. U njemu su ponajviše pričali igrači Partizana koji su zadnje kolo igrali u Ljubljani protiv Olimpije. Prepričavali su događaj koji se zbija u devedeset i šestoj minuti. Tad su zabili gol. Da ga je Nenad Bjeković. Navijači Partizana su uletili na teren i time je utakmica bila gotova. Sudac nije ni odsvira kraj. Sudac Dušan Maksimović. Partizan je posta prvak. Hajduk je istovrimeno igra u gostima protiv “romantičara” s Karaburme. Protiv OFK “Beograda”. Hajduku je tribala pobjeda i bija bi prvi. Neovisno o rezultatu ljubljanske utakmice. Na žalost, Hajduk nije dobija. Bilo je ka u Tribunju onoga dana. Jedan prema jedan.
Nisan zna bi li gleda taj dokumentarac. Daljinski mi je stalno bija u ruci i malo je falilo da ne pribacin na neki drugi program. A, tija san pribaciti jer mi je bilo teško slušati o tome kako je Bjeković ubacija loptu u mrižu. I postiga gol koji je navijače Hajduka bacija u očaj. A, na rivi u Vodicama sve je bilo spremno za feštu.
Ja san prijenose tih utakmica sluša u kinu. Kod Ive Pomije. Ive je bija kinoprikazivač. U to vrime je sa svojom Katom i sinovima Šimom i Damirom živija u stanu koji se nalazija u sklopu kina. Svi smo čekali da Maksimović odsvira kraj pa da se spuštimo na rivu...
I spuštali smo se. Cilo Selo se spuštalo na rivu. Samo šta je umisto fešte došlo do prosvjedne povorke. Marko Barbarin, Joso Pipićev i Joško Čunčilov su je predvodili. Išlo se kroz cilo misto i vikalo: “Lopovi, lopovi!”. U to vrime takvo nešto nije bilo bezazleno. Postoji i snimka s rive. Fala Bogu, imamo mi Vodičani Šimu Strikomana, pa je i to ostalo trajno zabilježeno. Šime je bija pri kraju srednje škole i sprema se za upis na Akademiju...
Pogleda san sinoć taj dokumentarac do kraja. I unatoč boli u srcu zbog tužnog kraja opisivanog zadnjeg kola tog prvenstva sedandeset i šeste, drago mi je da san ga odgleda do kraja. Jer, na kraju filma rič je dobija i Zdravko Reić.
On je ispriča kako su igrače Hajduka na kaštelanskom aerodromu dočekale iljade navijača. Usprkos činjenici da nisu dobili utakmicu na beogradskoj Karaburmi.
I sada slijedi dio Reićeve izjave koja me natirala da istovrimeno i zaplačen i buden jako ponosan. Reka je kako su se među 4-5 iljada navijača “posebno isticali Vodičani koji su u Kaštela došli kompletno obučeni u bilo. Njihov fanatizam graničija je s religijom. To su bili HODOČASNICI Hajduku.”
Je, šjor Zdravko, naša jubav prema Hajduku je baš takva. I zato nije bez razloga postoja transparent na kojemu je pisalo “Uvik virni bilom dresu - Vodičani”.
Nabavija san tri Hajdukova kalendara. Dva mi je da Mumlek (Saša Kokot), a jednoga Vedran Biluš. Jedan je za mene, drugi za tetu Biserku, a treći za Željka Tabulu. Vodičkog Gaćeležanina.
Na zidove naših kuća nikad ne vise neki drugi kalendari. Jer, našim venama teče hajdučka krv. Zauvik.
Bit će Bili opet ono šta su bili.
Živili!!!
Fotografiju ustupio: Tonči Juričev-Grgin
Autor filma: Šime Strikoman