INFOVODICE

Dokturi kažu ako želite dugo živiti morate duže na otoku biti, fermat, jer tu friškinu i mir koji je ljudima najpotribniji, triba punon dušon ćutit. Pravi raj, eko kraj, da nije tog nesritnog rasprskavajućeg vaporovog crnog uja. A na tin našin otocima priroda je tek malo taknuta, i još uvik čuva taj svoj čar za goste prolaznike kih je liti sve više iz dana u dan. Ćutin tu je more friškije i slanije, a maštral puše osjetno i vidno ugodnije, ledenije nego na kopnu. A to na ovim vručinami godi. Nima, buke, auti, samo bicikle i brodi čiji zvuk ljudskom uhu godi. A kud češ bolje nego iz Vodic na Prvić, oli Zlarin poć i na njima ove litnje žege učiniti. Znaju to dobro turisti šta znači sa natrpanih plaži u ovaj netaknuti raj otplovit.

Gledan sa vodiške rive prema punti Šepurine. Novine o njemu pišu, televizije strane javljaju: Aj ča, nima više našeg Tijata. Voze, prolaze i dolaze u šibenskom akvatoriju drugi, gliseri, trabakuli, vapori i brodi, ali niko nam nije tako ka ti naš Tijate ugodi.
Mislin se, lipota od broda si bija i tvoj te svit nakon 70 godin ka junaka u penziju ispratija. Šta bi otočani bez svog Tijata sve ove godine bili?

Sićamo se, bili smo tad dica kad si ti „poletija” na liniji 505 ka tica. Niko ti parirat i fermat te nije moga. U to vrime samo su ti dali krivo ime. Ohridom” te zvali, iako to jezero nikad u životu vidija nisi, jerbo u šibenskom kraju kršten bija ti si.

Drvenoga „Gundulića” i „Držića” si nasljedija i eru novih Jadrolinijih brodi otvorija. I onda su pogodili, sitili se da bi ti moga naš „Tijat” postat i do kraja života s tin imenon ponosan ostat. Dva brata „Karlovac” i „Valjevo” nisu ka ti tako slavno završila, jer je tebe svit baš zavolija.

U ovih sedamdeset godin nije ti uvik bilo lako. Tukle te nevere, oluje, bure, juga i kiše, prali fortunali maštralade i tremuntane. Čini mi se kada su ti bile dosadne litnje žege i bonace, jer u ciklonima vitra si se proslavija.

Takav si bija ti, naš Tijate, tolike si ljude priveza, bolesne doturu odveja, mrtve na posljednji mir ispratija, i ljubavi otočanima doveja i odveja. Dica su se u litnjim misecima za tvoje prove i pajete, u more bacala i od ljubavi, koje si ti sa otoka odvozija, na taj način opraštala.

A sada bi te neki u rezalište tili pridat, al te tvoj virni svit tamo ne želi dat već u bodulsku povist upisati, jer si drugu polovicu 20. vika obilježija.

Ne smeta ni to šta si posljednih godin pun ruzine, dumidece i soli bija, svit te uvik volija. I zato mirno more i plovi negdi u muzeju dalje, naš lipi velikane.

PAŠKO

Za razliku od vašeg putopisca koji điraje i ćakulaje, on je uvik čovik na svom mistu. Lociran u blizini svoje kuće, mula i ”BAZE”, kafića, ča mu drže dica. Šjor MILE, čini mi se, da je jedna vrsta srimarske enciklopedije. Ma čovik sve zna i s njim morete o svemu ćakulavat. Ne morete srimarskom plažon proć ,a da ga ne sritnete. I zato san se i ja prije neki dan usidrija blizu njega.  Onde pored „Baze” san ferma i u lad parkira.

Ali  doša san ranije od njega i sija u njegovu katrigu, samo da vidin kako će reagirat kad vidi furešta na svom mistu. Vidin nisan ga iznenadija, jer on je odma sija ciko uz mene u svoju ležaljku, za koju prije nisan zna da njemu pripada.  A svoju, odnosno sada moju, od Mile besplatno i bez pitanja  posuđenu katrigu, nije ni pogleda. I još se skoro izvinija, ono kada me ne želi smetat. Zato mi se čini da je Mile ka pravi turistički diplomat. I bilo bi dobro da je više takih barbi, šjori, meštri,kumpanjo u ove litnje dane kraj naših plaži, mula, riva i žali. Možda bi ih i Turistička zajednica tribala stimulirat, jer koriste turizmu. Daju turizmu onaj izvorni čar i jednu pozitivnu, duhovnu vibru, jer su spremni svakoga saslušat, savitovat i ako zatriba pomoći. A takav mi se baš čini barba Mile. Ali njemu, po svemu viđenome nije potrebna nikakva institucionalna stimulacija, jer on sam sebe stimulira. Gosti mu u apartmane uvik iznova svake godine dolaze, a povida mi i kafić „BAZA”, koji mu drži sin, lipo mu radi.

Vidin iako ima 81 godinu drži se ka mladić. Niko mu ne bi te godine da, već sigurno desetak godin manje. U kupaćim mudantinama, idealne bakrene boje za kojom čeznu turisti, Mile se s ničim ne patinaje.  Na istom mistu sidi svaki dan, u ladu na svojoj katrigi uvik ljubazan, načitan i dotiran. Iako Športske novosti, najviše čita, zanima ga sve,  od športa, ekonomije, pa do pulitike. Inače, priča mi život ga nije mazija, jer je još ka dite bez oca osta i kroz život se mora probijati sam.

Ronija i do 12 metri

- „Nije bilo lako, ali čovik se snađe. Kad si mlad onda imaš force za svašta pritrpit i izdržat. Inače ja san tu sa otoka iz  Šepurine, vezan uz malih nog uz more i brode, a to mi je dilon bija i posa. Volija san i sam pente servisirat i popravljat. Dok san bija u formi zna sam pod more 12 metri ići i 3 minute zaroniti, a danas se isto volim  okupati kad je teplo more. Godine ipak činidu svoje. Triba se i malo pričuvati u ove vruće dane”.

 Mile mi ćakulaje i  otkriva  kako njegov mladoliki izgled i dobra kondicija leže i u zdravim životnim navikama. Strogo pazi ne jelo i piće, pa sada u litnje dane izide malo ribe, lešadure, voća i povrća, a najviše pije limunade. Nima na jelovniku neke teške masne hrane, meso i pancetu izbjegaje.

- „Virujen da me i zato dobro služi zdravlje, jer kad je čovik stariji na velike masnoće i tešku spizu mora zaboraviti. Bila mi se pojavila mokraćna kiselina jer san puno šparoge ija, ali kasnije sam i tu bolešćinu pobjedija. Guštam piti čaj od maslinova lišća, a iman i druge recepture. Zato do prije par godin likarije  nikake nisan pija, a sad tu i tamo uzmen koju tabletu ako zatriba. Srce dobro radi, pluća su mi od ronjenja zdrava, jetra, bubrizi sve radi ko sat. Najvažnije je da se čovik čim manje sekira i od toga interneta makne. Ža mi je viditi mlade ljude po cile dane sa mobitelon u ruci. Toga prije nije bilo, više se družilo, pivalo i veselilo, pa nije toliko ni depresije bilo. A danas ljudi sve imaju i opet nesritni”, pripovida nam barba Mile u ladu svoje srimarske rive, di u miru i ćakuli sa gostima i prijateljima užije. Koliko vidin kad zatriba zna i bokun jezika. Jedan Švicarac ga je pita di bi skuter veza i odma mu je svoju bovu da, a to je furešta jako oduševilo. Iskreno mi kaže, turista je u predsezoni bilo nešto manje, ali sada sve je opet dobro krenilo.

I dok se njegovi vršnjaci često na sve i svašta žale naš barba Mile i dalje u klasi optimist ostaje i navigaje. E, a šta mu drugo reći, nego mirno more i sritno kapetane!

Pozdrav sa Srime PAŠKO

Nima odmora za Roka bagerišta

Za njega nima odmora ni u ove litnje dane iako po ovoj žegi i zbog turista svoj bager i drobilicu škalje u ruke ne čapaje. Ne smi se raditi zbog buke i prašine. To Roko dobro zna i toga se pridržava. Jer je u poslu naučija zakon poštivat. Ali ipak meštar od iskopa, kopanja i rušenja dalmatinskog krša ne miruje ni sada kada temperature dosežu i preko 30 stupnjevi. Dok sidin s njim u dvoru jednog lipog autokampa, čiji su vlasnici njegovi prijatelji, priča mi kako u Zatonskoj ulici svoju kuću za turizam uređuje i kako mu je to veliki izazov. Zaključujen da se tako pored građevinarstva, iskopa i zemljanih radova Roko želi okušat i u svitu turizma. A šta ne bi, kad su mnogi iz njegove branše u tome uspili.

Slušan ga dok mi govori o svom novom pothvatu, i ne sumnjam, ideje su mu dobre, a znan čega se uvati da to tuta forca radi i do kraja dovede. Takav je Roko, nima za njega izgovaranja, niti okolišavanja, već kada je posa u pitanju, tuče drito u sridu ka alkar.

Najprije posa, pa onda platičeš

Priča mi jedan kumpanjo prošle godine tija je teren u srimarskom kršu izravnat i priko poznanika je do Roka doša. Roko mu je reka da će na jesen ili zimu to učinit, teren izravnat i sitnon ga škaljon posipat, jer zna se, u lito to ne more činiti zbog prašine i buke.

Za par miseci mog kumpanja je rodbina nazvala i pitaju: Šta češ gradit kad si teren izravna? A on im u čudu odgovara, da nije ništa teren izravna. Mislija je, Roko nije ništa radija kad mu nije ni platija. Kad su mu slikali s hendijem i poslali slike izravnana terena, odma se sitija šta je sa Rokon prošlog lita dogovorija. S obzirom da živi van nije mu bilo jasno da je Roko to napravija po dogovoru, a da se nije prije bar dijelom naplatija, neku kauciju uzeja, za cili posa ča je napravija.

Takav je vridni Roko, poštenjačina i čovik koji drži do svoje riči, komu je u prvom redu najvažnije zadovoljna mušterija, a onda sve drugo. Moj kumpanjo ga je odma nazva, zafalija mu se na trudu i odma mu lipo platija napravljen posa. Tako je bilo to i zadovoljni svi, jer Roko je takav čovik i po, od riči i dijela koja najbolje govore o njemu i njegovoj dugogodišnjoj raboti. Zato smo mu i poželili puno sriće u novoj turističkoj djelatnosti.

Lipi pozdrav, Paško!

Počelo je!
Nima da nima. U 11 uri stigle repete srdel i pidoć. Zamrljuša bili luk i toć

Tako je i sinoć bilo na rivi di se održavala Ribarska noć. Nima da nima u Vodičana. Mediji su javili kako je zbog velika interesa okupljena svita na rivi brzo zafalio srdel i pidoć. I nima šta, bila je to istina. Ali vridne ruke vodiških ribara nisu se dale smest. Radile su do kasno u noć.

Ljudima iz ribarskog kluba "Mali porat" jednostavno bilo je ža da bi toliki furešti svit bez srdela osta. I na brzinu su se snašli. Pa su tako blizu jedanaest uri stigle nove porcije srdel i pidoć.

I dok su ih bacali u teču i na gradele vridni Tomi na štandu otkriva mi tajnu. Kaže mi, to su bile zalihe iz zlatnih rezerv. Vidin doli ispod banka u velikoj teči kuvaju se i dodatne porcije pidoć. Mrljuši na sve strane bili luk i toć.

Ma mislin se, nije bitno oskle su rezerve stigle, važno je da su tu i da su u kasne ure dobro popunile bužu. Neki vicijaju i kažu, da su ribari ošli potegniti koču, jer oni se dobro snalaze na moru noću.

A veliki interes furešti iznenadija je sve, a posebno organizatore prve Ribarske fešte ove sezone iz Malega porta. Veselje i pisma sa bine odjekivali su do kasno u noć. Čujen neki čakulaju, kako bi Ribarsku noć u špici sezone tribalo zbog turista organizirati svaki deseti dan. Mislin se, nije loša stvar, ali ki bi to moga izdurat.

A vodiški ribari pokazali su da znaju dobro loviti na moru, ali kad zatriba i brzo se snaći na kraju kad riva "eksplodira" od ribe, lipega vina i furešta svita.

Ribarska fešta na rivu je privukla sve, mištane i turiste. Malo ko da sinošnje večeri nije đir rivom učinija. Ljudi iz turizma kažu: Počelo je!! E, pa onda nek je sa srićon.

Živi mi bili pa se na novoj Ribarskoj fešti uskoro vidili. PAŠKO

Njegov dvor pun je brodi i motorov, onih vanbrodskih penti od 5 pa do 300 konji. Jer svit od mora i nautike zna, kad penta zakašlje oli stane, nima druge nego vadi je van i vozi drito u Pražena. Tu je vrsni meštar ki svoj posal dobro izbrusija, pa mi neki kažu da je za pente pravi likar. Dok ga gledan tako u motu mislin se šta bi takav vrsni meštar napravija da je oša negdi van do Hamburga, oli Rotterdama. Di bi mu bija kraj i koliko bi šoldi ima? Ali baš to meštra od penti ne zanima.

On je zadovoljan ča je doma osta i čini mi najsritniji je kad otkrije kvar i pentu opet zdravu čim prije "izbaci" iz dvora van, u more. Nima kod njega toga: "Ostavi motor pa dođi za šetemanu oli misec dan", jer Pražen brzo rješava stvar. Očito zna šta ljudima od mora znači motor zdrav, taj gušt morske friškine i nautičarki raj, pa kad penta krepa guštima je kraj. Zato iskusni meštar uvik truda da, jer važno mu je da je mušterija zadovoljna.
Sve marke ima u malom prstu

A u radu vidin pomaže mu sin, kako mi se čini,mislin, da će on nasljediti oca. A tu je i mladi Ivan koji od staroga meštra zanat krade očima svaki dan i ništa mu teško starom meštru pomagat: motor okreniti, getribu prigledat, kacavidu dodati, oli vidu od ulja molati.

Iako je meštar za Yamahe Pražen s puno uspjeha i druge mašine vižitaje: Johnsone, Tohatsu Mercury, Evinrude, Honde, Parsune, Tomose itd. Čini mi se marka mu nije važna stvar, jer svaki motor poznaje u dušu i zna di se najčešće dešava kvar. Zato mu ljudi sa povjerenjem ostavljaju svoje skupe ljubimce, kojima za kratko vrime vraća sjaj i forcu. Jer takav je to posal .

Da bi bija uspješan tribaš brzo reagirat. A koliko vidin kod njega u dvoru meštar Pražen to najbolje zna, jer brodi i penti u njega isprid kuće je ovo lito sve više. Čini mi se kada nikad nima slobodan dan, jer ga uvik neki novi ljudi vuču za rukav. Tako je to kad si meštar od svog posla, a lito je i pente se kvare!

Lipi pozdrav sa Srime, vaš PAŠKO.

U isto vrime na istom mistu. Baš kako triba! Prošle godine je prvi put bija, a ove se opet vratija. Zarazija se Vodicami i zato nima mu lika, austrijskom gradonačelniku iz Štajerske, šjor HEINZU WILDINGU.

Osvojila ga ta vodiška friškina čistog mora, pravega vina i ljubazna domaćega svita. Zna to dobro ocjeniti Hans koji je cili svit proputova i nima di nije bija od: Dubaja, Londona, Pariza, Malediva, Gran Canaria, pa do Rima. A sad je čini mi se infiša u Vodice, jer izgleda da se u njima čutija baš ka doma, oli šta bi reka moj urednik Pere:" Malo nam za sriću triba".

Pa dok se toča u lipemu našem moru vidin Heinza da je cili sritan. A ove godine se spustija iz Vodic doli malo niže, južnije na Srimu, jer je kupija kamper i sa svojon šjorom Ingrid posta kampišta. Smistija se na samom moru doli u autokampu kod Roka di pogled puca do Prvića otoka. Božić je na Siciliji proveja, proliće na Garda See , a sad se upravo iz Dubaija vratija, di je na kruzeru bija i lipo se provodija. Ali kaže, ta mora kao da nemaju dušu, kao da ne dišu i sve je umjetno napravljeno. Zato nam bez dvojbe iz sveg srca kaže:

Ostaje misec i više dan

-" Ko vidi ovu lipotu u vas to dobro usporediti zna. Već san odlučija dolazin i druge godine. Autokamp Roko na Srimi me osvojija. Prelijep je, besprijekorno uredan, prvi reda do mora, a tek vlasnici, oni su prema nama preljubazni. Baš kako treba biti. Ovdje mi se sve čini lipo i pitomo. Prošle godine sam u Vodicama bio na medenom mjesecu, a ove godine sam evo došao da proslavim prvu godišnjicu braka sa svojon suprugom Ingrid, koja je dugogodišnja gošća Vodica i redovito je ljetovala u prekrasnim apartmanima Kendeš, kod Vinke i Drageca. Tako da ovdje već imamo jako dobre prijatelje, šta nas posebno veseli", govori nam šjor gradonačelnik HEINZ.

I dok se domaći svit tuži na cine, skuplje apartmane, favorizira svjetske destinacije "jeftine i fine",  Heinz kaže da su mu ove rvacke i vodiške prihvatljive i dobre. Osta će misec i više dan guštat u nas. E, pa bilo mu sritno i lipo Vodiško lito i!!!

A vama dragi moji lip pozdrav od Paške.

Kad vidin doli Šimuna u formi kako na ulazu u svoj restoran u narodnoj nošnji dočekuje goste cili veseja i nasmijan, baš kako čovik triba biti, odma znam, sezona je počela. A on lipo to čini, nazdravlja im za dobrodošlicu i ugodan boravak u svom restoranu i Vodican, ke su sve punije iz dana u dan. A restoran mu je već krcat. Šta će tek biti ovo lito?

A CMC festival na rivu je sinoć izmamija goste iz cila svita. Pivalo se plesalo i guštalo do mile volje i kasnih noćnih ura dok su se na bini izmjenjivale zvizda za zvizdom od : Mladena Grdovića, Duška Lokina, Slavonskih lola, Marine Tomašević, Elia Piska,  i drugih. Samo nam je falija naš Jasmin Stavros,  sa svojim  poznatim hitovima. Popularni Staki gušta je zapivat u Vodicami, živija je Dalmaciju i jedva čeka zakantati iz sveg glasa na našoj rivi. Svi su se s nostalgijom njega prisjetili.

A bila je to još jedna prava fešta i najava dobre turističke sezone. A ako je suditi po broju okupljenih sinoć na rivi Vodice će ovo  lito opet biti top destinacija  i centar turizma iz cilega  svita. Nima šta, 10. ipnja i CMC  festival do sada su bili uvik dobar  turistički test- barometar.

Nadamo se, da će tako ostati i dalje, iako mi moj šjor Joso doli na mulu drugčije ćakulaje, kako neki apartmani nisu još popunjeni za špicu turističke sezone i čini mu se da su u pitanju visoke cijene na koje su naši turisti dosta osjetljivi i možda čekaju na te Last minute ponudu. Kontrira san mu da su auto kampovi odlično rezervirani i bit će sigurno krcati.  Ali šta se tiče apartmani, izgleda stvar je drugačija i poznavajući naše glavne goste Njemce, oni planiraju godišnji odmor godinu dana unaprid i ne vole neka neplanirana iznenađenja, govori mi pomljivo  moj šjor Joso, koji već godinama študira vodiška lita i dobro zna ta pripetavanja, zato mi nije lako s njin o tome tako na brzinu ćakulavat.

Tješin ga, onako pomuče i govorin mu u šali kako se ne mora brinuti da nan Njemci ovo lito neće doći u tako velikom broju, jer njima triba samo reći DVP (donesite više pinez) i oni će odma razumiti o čemu se radi, jer oni toga materjala imaju refužo po žepima i takujinima. Vidin moj šjor Joso je skuža stvar i od srca se nasmija, a ja odma gren ča na drugi muja, doli južnije od autokampa otela Imperial.

Šjor Zagorec meštar za ribe čapati

Moja Šjora mi prstom pokazuje i govori kako je jedan domaći sa šćapon na brzinu dvi, tri, dorade čapa. Ne mogu virovat. Gren ča odma do njega vidit, mislin se neki domaći ekspert, a kad ono naš Zagorec, šjor Ivek, tako san ga od milja, onako  na prvu nazva. Ispravija me je odma. Govori mi zove se Zlatko i dolazi iz Velikog Trgovišća. Vidim isprid sebe drži skoro puni saket ribe.

Kaže čapa je dvi kile mišancije: malo dorade, kojeg špara, pica, knjeza. Bilo je bacilo malo južine, riba se povukla u kraj i grizla ka luda cili dan, bez obzira na pokojeg kupaća. Njemu i ženi ulov je bija čak i previše za večeru izist. Ćakulaje mi tako Zlatko, da iako je iz Zagorja jako obožava Vodice i da ima mogućnosti kako bi se rado ovdi zauvik priselija živiti. Ne more prižalit ča su mu dva sina ošla van "trbuhon za kruhon", ali šta se more takav je život. Tješi ga šta su se u tujen svitu lipo snašli, a njemu sada u penzijunu često utjeha bude ribarenje.  Lipo mu dođe malo izist lipe friške ribe iz vodiška mora.  I onda ga zbog toga tako često u Zagorju vata ta nostalgija za Vodicami i moren.

Umorija se naš lipotan

Mislin se moj Zagorec nostalgija vata i mene, isto ka i sve Vodičane, Prvićane, Zlarinjane  koji se pomalo i sa žaljenjem  oproštaju od svog omiljenog  m/b Tijata, koji će uskoro u zasluženu penziju.  I dok ga tako dotrajalog i umornog gledan za vodiškom rivon pitam se: koliko se jadnik naradija i raznog svita navozija? Neka mu je vala i evala za sve te godine i virnost našim otocima i ljudima! Sve je manje tako virnih i izdržljivih brodi. Ovi novi "bolji" i moderniji, brže se kvare i razbijaju o stine. Zbogom naš Tijate!

Sa vodiške rive zbogon i  vami, i lip pozdrav od vašeg PAŠKE!

Lipo je da naš šjor gradonačelnik i grad misle na ljubav. Jerbo jubav je uvik bila u životu najvažnija stvar, a posebno danas kada je jubavi, dice i familje sve manje. Zato će i fešta u hotelu Olimpiji 12. veljače biti velika za sve one najizdržljivije ča su zajedno učinili 50, oli više godin.

Nisan te sriće da bi moja Šjora i ja bili tamo, jerbo do Zlatnog pira fali mi ravno petnaestak godin. Nije to malo, ali ako Bog da ima još onda vrimena za prispit po drugi put prid oltar.

Prvi put je lako doći, ali Boga mi dragoga, drugi put nije laka stvar, posebno za ovaj naš mladi svit kad je u braku duže vrimena bit - pravi hit. Jerbo već za godinu dvi, tri, mladi se štufaju zajedno živit. Kažu, ki će to izdurat i drugoga trpit svaki dan.

Nije to ka ča je nekad bilo da se moralo i zajedno živilo, od groba do smrti virno bilo duša i tilo. E, a di je to sada?

U današnja vrimena se mladi na internetu za tren zaruče, vinčaju, a onda još i brže rastanu. Bili mladi oli stari sa jubavi priko interneta se svak danas fali.

Priča mi moj šjor Joso dok sidimo doli iza rive, kako je to bilo u njegovo vrime. Koliko se čovik triba namučiti za divojku osvojiti.

- Mora si se u nju šetemanami i misecima zagledavati, udvarat joj se, a onda i zakaparat. I uza sve to na kraju se sviditi njezinoj obitelji. I sve to onda je imalo svoje čari, nise smilo odma pipati, nego samo sanjati i jedno se u drugoga infišavati. A danas bi sve da mogu u sekundu priko interneta sa prišom učinili. I nemaju kriancije jedno prema drugomu. Jer divanu, kako se više nima vrimena za dugo čekat uz ono : Oš, neš Bangladeš? I zato kapa doli ovomu našemu svitu ki će se naći u misecu jubavi u hotelu "Olimpiji" uz ono živi i zdravi bili, pa i stotu ako zatriba uvatili zajedno", ćakulaje mi barba Joso, ovih dan doli ispod Olimpije.

I on će na feštu sa svojon šjorom poć i ako bude mista u prvi red sist. Jer iz grada kažu, kako će svega lipoga bit za izist, popit i zabalat uz pismu.

I tako triba ljubav i izdržljiv viran svit nagradit. Iako su oni već dobro od Boga nagrađeni sa svojin obiteljima, dicon, unucima i praunucima.

Jer di ćeš lipše nego kuća puna dice....Baš ka šta ona pisma kaže.

Alenovi zubaci ispod Zlarina

Nego sada gren malo na priskok pisati , iako ne znan da li će se to sviditi mom uredniku Peri, jer nekad uz priskok i saltomortale, more mi koja crta i rič uteć, onako u tampac. Jerbo nije lako uvik riči mirit, moreš lako falit.

Ipak moran reći kako mi je ovih dan srce učinilo škerac kad san vidija kako je naš Alen doli ispod Zlarina ulovija zubaca od 8,5 kili. Svaka čast meštru od mora, jerbo čapat cara mora nije mala stvar. I dok se neki naši žale kako nima više ništa u moru i da se ne isplati ići na ribe, ALEN u današnje vrime tamani zubace. E, tako je to moj svite, ko zna-zna, lovit zubace a vidin i škrpine. A šta reć nego se divit i govorit kako valja i dalje provat ribu lovit, jer ona iz ribogojilišta nije talo slaka ka ova Alenova iz mora sinjega, doli šoto ispod Zlarina.

Naša jaja bolja nego njemaška
Nego da se vratin doli na muja mome šjor Josi. Ma on mi je super čovik, jer di ga staviš tu ga i nađeš. Neće on na ribe, nema straja. Neda se on sa svoga mula i katrige, nosi je svudi sa sobon. A takav je bija kad je i mlađi bija, sidija i kontreštava, nise puno prominija. Govori mi onako pomuče u povjerenju, kako se ovo naredno lito boji za turizam, jer sve je u nas poskupilo. A onda mi se žali koliko su krešila jaja i da su sada naša kokošja jaja skuplja nego u Njemaškoj.

-E, moj Joso kažen mu ja, nemj se čuditi da su naša jaja skuplja nego njemaška. Ko to more platit, takva jaja ka ča su naša, mislin na ona prava bez galofaksa, di kokoše kljucaju travu i kukuruz po dvoru. Kad ga baciš u prsuru onako naoko sve se zarumeni i zamrljuši. A tek kad ga spremi Oliverova Nadalina, onako u šorbulu, u tvrdo oli u meko, onda je to fešta o najlipljih jaj na svitu. I onda se ne čudi našin skupin jajin", škicajen ja pomalo moga barbu Josu.

Uz lipi pozdrav, PAŠKO

 Ma dok je ono  Beroš gori u "Olimpija sky" na kongresu medicinarima govorija o stanju u rvackom zdravstvu doli na Hangaru ispod otela meni je kumpanjo Bepo kontreštava da je šef Stanja Nacije Zoran Šprajc na televizji reka, kako će rvacko  zdravstvo ozdraviti tek 2030 godine. Znači još najmanje osam godin ćemo čekati da nas počne ličiti zdravo zdravstvo, a do tada paštroć? I onda  pored takog bolesnog zdravstva moremo se još više razboliti, onako ka  Šprajc, dva puta, ali se na svu sriću  lišo provuka iz takih bolesnih medicinskih skuta, i sad naciju uči kako se od bolesna zdravstva živ izvući. Zato tribate sriće imati, jer morete ka pokojni Vlade otputovati. I Bog vas veselija! Nikomu ništa zato neće biti i samo će vas se novinari i bidna familja sitit. Nego da ne bi i ja počeja samo o bolesti i politici kontreštavat bolje mi se u masline zagledavat, jer govore da će litra uja po novomu više od 200 kuna guštat, pa moj svite ko će to moći uživat? A ja in kažen, tako je to kad škrta zemlja čuva svoje blago, a  i sve je drugo krešilo otkad su nas čapali korona i taj nesritni rat, sve  je sami fundać.

Ali bez obzira na tu skupoću da mi se bar malo više di iz sela maknit ča. Ma nije bitno di, samo se moran maknit, uteć negdi, nešto drugo viditi. Dojadilo mi je više cilo lito u portu kraj rive sidit i gledat kako furešti svit lipo užije, a ja sa svojim kumpanjama vrime sa ćakulon ubijen. I tako po cile dane uvik isto,  pritačemo iz punoga u prazno i nazad, i niko nas ništa ne badaje. Nekad se osićan ka cipal od porta, uvaćen u duboku mrižu.

 I sada lito je završilo, grožđe pobra, masline učinija i  vrime je za vjađe činiti. Ali di se iz sela makniti? Na istok pojti, znači više doma ne dojti, za Ameriku i Štraliju pinez fali, jedino iti negdi u EU mi ostaje, od Austrije do Njemaške, Česke, oli Poljske.

Globalizacija, koronizacija i stinj u uši

A onda još sad su in  u modi i najpopularnija ta studijska putovanja na kojima van lipo mozak ražentaju ka sa finim "PLAVIN RADIONOM" na temu digitalizacije, globalizma, koronizacije....

I sad je baza kad bilo koga pitaš di je bija, odgovara cili ponosan-na Studijskom putovanju. Ma iša bi i ja na to samo ne znan ko bi me mukte posla u đitu i ča bi tamo studira?

Moja stričevička Cvita mi kaže da ne moran ni studirat, onako đirajen po tin njiovin radionicami sa stinjom u ušima i pomalo drimuckat. I kom briga mukte putuješ i lipo piješ i ideš na račun raznih fondova, u drušvu lipoga mrljušavoga svita. Ali za tako šta moraš dobru vezu imati , a di ću ja bidan uvatit vezu kad mi zadnji put jedna  lipa šjora komentirala kako Paškinu ćakulu pišen bez veze, zbrda zdola.  Jedino kako govori, malo veze je imala ona ćakula u Šepurini sa Ruzarijen, a ono sve drugo: Zakloščica bolja od Kariba, Lipa Poljakinja u Vodican, Kapo od makine zalega ispod masline, Olivera u Šepurini vidilo 32 miljuna svita, itd... ne vride pišljiva boba. Pa ki će me onda taka "nadarena"sa pisanjem, koje je u svakon pogledu bez veze i još sa takvin ćakulami, stipendirat i poslat mukte na studijsko guštanje  po  EU?

E, da je kaka miništrantica ŽABAC nju bi poslali bez problema i veze svuda. Stričevićka Cvita mi govori da se ne triban ništa naidit, jerbo  kome  tribaju te moje ćakule, ka da i oni tamo u EU nemaju dosta skandali , ćakulavanja i svake vrste tramakavanja.

Tako  meni ništa drugo ne ostaje nego procak na škinu bacit i o svon trošku u EU kreniti. A u boršu stavit: malo pancete, krvavic, Gavrilović paštete, baškota, travarice, malo vina, koju lapandinu i šćeriku, ne daj Bože ako Putin štogod zezne, pa u Njemaškoj nestane struje. Jer kad mogu svi iti u svit,  ča ne bi i ja malo sa mula dikod emigrira. Pa dok mi se da,da,  biti malo  iz sela van !

A do tada lipo vas pozdravlja Vaš PAŠKO !