INFOVODICE

Lipo je naš šjor Šime ovih dan doli ispod "Olimpije" poštiva (posložija) svoje ležaljke ciko, sve jednu do druge i puknija Milenijsku sliku u čast 50 godin postojanja ovog našeg otela. Tako i triba jer pedeset godin nije mala stvar, to je na koncu pola vika. A koliko je samo za to vrime  doli na plaži di su bile Šimine katrige, svih tih lita, ležalo lipega svita, samo dragi Bog zna?

A moj Bepo za vrime Milenijske fotke doli je proviriva ispod rive i kantuna, gleda kako će to sve lipo izgledati. Nada se je da će u ležaljkami, iako je gotovo lito, biti nečega lipoga ženskoga svita za vidit, malo za očima zavrtit i ako zatriba zaslinit. A kad ono sve prazno, ležaljke i plaža, nigdi žive duše za vidit, ni ćut. I nije se naš Bepo moga načuditi svojin očima i toj praznini ča je vidi.

Pokuša je bidan naći odgovore na sve to skupa, pa i to ako su zgodne turiskinje ošle, zar nije bilo i domaćega lipog svita za naslikavat isprid takva luksuzna otela. A onda san se i ja lipo ispotija dok sam mu sve objasnija i to, kako su došla druga vrimena.

S tin se nikako BEPO ne more složit, jer kaže, uvik su vrimena za nešto, a to je uvik izgovor bija kad nešto ne želiš, da rečeš da nisu vrimena. Nisan se tija sad tu puno s njin kontreštavat i za riči čapavat, nego sam mu reka drugi razlog, kako su prazne katrige izraz umjetnikovog stvaralaškog opusa.

E, to mu je bilo kada san mu dvi, tri pljeske prisvirija. 

I nije bilo druge, mora sam cimu molat i  smista zamučat. Moderniji popušta.

Beate,  lipa i vridna vodiška Poljakinja

E, ona zato nije tila zamučat. Sićan je se na početku lita kada san je trevija doli ispod volta, blizu porta, e onda smo o svemu ćakulavali.  Guštala je pričat o privatnim stvarin i kako bi volila da joj se baš u Vodicami dogodi nešto lipo. A sad mi govori da joj se dogodilo lipo, ali  u poslu, a da o ovim drugim lipotami ne bi baš tila govoriti.

O sezoni i litu kaže, kako je bilo pune ruke posla i svak ki je tija raditi moga je lipo zaradit. A ona je stigla raditi i dva, tri posla: spremala apartmane, konobarila i vozila taksi. A sada kada je sezona izdahnila trganja se bila uvatila. Tako je Poljakinja Beate iz naše litnje ćakule završila u društvu tri sestre: Mirijane, Vinke i Jagode, kojima već tradicionalno pomaže grožje potrgati. Ne pitan je, da li se je u maštel spuštala i da li je  grožđe zamaštila? Ali mislin se lipo bi to maštenje bilo i kad bi mi neko reka da joj pomognen društvo činit, ne bi ga moga odbit, iako bi triba prije dobro noge od mora i soli oprat. Jer mlado vino mora lipo biti i dobro vonjati.

A onda san se sitija prošli su ti dani kad se maštilo, grožđe bosin nogama gazilo u maštelu, jer sada to rade preše puno bržje.

Ali čini mi se da ono brže nije uvik i bolje, jer svaki posal i svako vrime ima i svoje brime.  A naša lipa Poljakinja, kako mi govori, doma u Varšavu će sredinom listopada otputovati, i ne viruje  da  će sa svojim  vodiškin prijateljicama još stići masline pobrati. Izgleda da je se pomalo nostalgija na lito već sada budi i pitaj dragog Boga koliko će rasti ove zime u snježnoj Varšavi, to sjećanje na Vodice i lipu Dalmaciju? A bilo je, kako mi kaže, lipo, puno lipo! A onda joj na kraju nisan tija tu lipotu ni kvarit, pa ni ono o pulitici pitati, a ni o ratu, Putinu, atomskoj bombi i Sjevernom toku. Mislin se: Zbogom Beate, putuj i ne naginji se kroz prozor!

Lipi pozdrav, vaš PAŠKO

Kad san ga trevija doli ispod Đolijeva otela "Olimpija Sky" nisan ni zna da je austrijski Bürgermeister (gradonačelnik) bija i da ga je američki "New York Times" zbog toga nagradija i na svoju naslovnicu stavija. Zove se HEINZ WILDING iz Hohentauerna, austrijske pokrajine Štajerske. I nakon šta se nedavno oženija medeni misec je ovih dan u Vodican učinija.

Doli u Šepurini, u selu ka da se čuti vonj jesenje friškine. Sunce slabije grije i pod TIJAT spušta se ranije. A u portu ka i obično Ruzarijo me dočekuje, ali ovaj put nije ka i prije, pa onda mi  jedan angažirani kapiten sa ćalima upute udjeljuje, di stati i kako na muja moj gumenjak surgati, a nikome pritom ne zasmetati. Nisan još ni kako Bog zapovida sta, a kad ono vidin Ljubo Cukrov botnicu  čapa. Čini mi se u njoj ima po kila. Ne pitan ga kako ju je uvatija, da li je lilicu bacija, oli je  ostima zalipija, oli ganjčom zakuča. Mislin se, kako će je spremit sad: možda  je lešat, možda u prsuri pofrigati i malo kumpira i čistog maslinova uja dodat, a možda u škrinju za zimu ostavit? Bilo kako bilo, sigurno će biti ukusno i fino za prste polizat. Iz iskustva znan kako se botnica spremat lipo more.

I pod vodu je bacija

A Ljubina susjeda šjora Vesna  govori mi kako Ljubina žena koja je rodom Zagorka iz Ivanca odlično ribu sprema i da društvo u spizi kod njih uživa. A i šjora Vesna je pravi specijalist za ribu ulovit i spremit. Zna ona lignju i botnicu sa rive čapati. Ovaj put ponudila nas je ugostila i počastila štekovima od sabljarke, domaćin kumpiron i salatom od pomidora. Šjora Vesna je inače život u Zagrebu učinila, a prije par godin, otakako je ošla u penzijun, se u Šupurinu priselila. I nije se pokajala. Ne fale joj auti, već joj je i njezina Pony bickla taman dosta.

Vesna u Šepurini gušta

Mladi i uspješni Luka iz Prvić Luke

    - " Bilo bi bolje da san još koju godinu prije došla, jer ovdi  se čovik bolje osjeća. Drugčija je klima, a i spiza mediteranska, čista arija. Na otoku je lipo živiti i tokom cile godine. Nakon lita dolazi trganje, a kasnije i masline, a čovik uvik nađe i neke druge zanimacije", govori mi Vesna, ka  sa divljenjem priča i o ritkim mladima ki na otoku ostaju i odlične poslovne rezultate imaju, poput mladog LUKE iz Prvić Luke.

On je  fakultet agronomije završija i moga je karijeru di je god tija graditi. Ali nije, nego se na otok  doselija. Maslinike obnovija, povrće i voće po zapuštenim tršjima Prvić Luke posadija, dućan otvorija i ljude zaposlija.  I eko povrće i voće uzgaje i tokon cile godine svoje produkte prodaje. Sve to lipe rezultate daje i Luka sa svojon obitelji na otoku ostaje i opstaje, umisto da je sriću u "bilon svitu" potražija ka mnogi drugi. Mislin se, e take bi tribala  naša Vlada nagraditi i ka primjer se sa njima pofaliti cilon svitu.

Kuća stara uskoro će ostati bez fumara

Zatvorena vrata i urušeni fumari

Bez obzira ča sezona kraju gre furešti u Šupurini ne manjka. Istina to su dnevni gosti ča gliserima ili  vaporon izjutra dođu, a navečer opet kući pojdu, najviše i najbliže u Vodice.

U Šupurini guštaju, svaku ulicu oli kaletu prođiraju i zanimljivu misnu arhitekturu razgledaju. I meni jedan  porušeni krov i zatvorena jedna vrata bude maštu: ki je prije tu sta, i ki će furešti jednog dana kuću kupiti, vrata otvoriti i krov obnoviti? Mislin se, pitanje je to samo dana? Domaći mladi ošli van, a furešti znaju pripoznat pravi turistički raj na zemlji!

Pozdrav iz šepurinske vale

PAŠKO

Mislija san da će in force nestati nakon ovih napornih miseci dugog i lipog lita. Ali san se privarija. I svake večeri kad učinin zadnji đir Vodicami blizu ponoći, ugostitelji stoje nasmijani na vratima svojih restorani i slastičarni. A to je ono šta gosti na prvu najviše cijene, osmih, ljubaznost, dobrodošlicu, veseli pogled, lipu, teplu  ljudsku rič.

Doli u selu vidin u piceriji restoranu "Šimun" krcati, a  na vratima domaći čovik pun force i poslovnog zanosa stoji, obučen, čini mi se, u domaću vodišku narodnu nošnju i sa kapon na glavi cili se blista i sjaji.

I odma se vidi da čovik zrači gostoprimstvom i dobrodošlicom za svoje goste kojima non-stop aperitive toči, nekad i nakon ponoći. Mislija san da to neki radnik, oli konobar svoj posal radi, a kad ono priča mi jedan poznanik stari, to je vlasnik Šimuna. Šta reći nego svaka čast, tako se to u ugostiteljstvu radi - prvi čovik na prvom mistu, svakog gosta dočeka i svakog ljubazno isprati. I još nakon svega spreman je ljubazno tamo nekon prolazniku, putopiscu i svakon gostu, pozirat i ako zatriba svoju ponudu prezentirat.

"Kapetanov" kaić pun dobre spize

Isto vidin doli u portu, u "Arausi",  gostima, a posebno Njencima se sviđa vidit kapetana na katridi isprid restorana. Ne pitan ga da li je kapetan, i oli je to i njegov restoran, ali takva poza i slika baš gre uz brojne riblje specijalitete. A barba, cili veseja, odma je usta kad me je vidija da slikan restoran. Pozva me unutra na biffe, koji se nalazi u provi malog kaića. I tamo mi je  pozira i tako svoju riblju gastro ponudu na licu mista prezentira. I sve to dok je njegov restoran bija krcat gostima, a konobari imali pune ruke posla.

U Burina riba ka cukar

Na ulazu u ristoran "Burin" isto stoji angažirani šef fin. Govori mi da mu je mladi sin budući vlasnik i da sve njemu pripušta. Na pitanje, kakva je bila sezona, kaže nikad bolja i da je nadmašila 2019. godnu. Mislin se lipo čuti da su naši ugostitelji zadovoljni. Vidin tu na teraci i jednog austrijskog Bürgermeistera (gradonačenika) iz Štajerske, govori mojoj šjoroj i meni, da take ribe još nije nigdi ija ka u Burinu, dok je sa svojon gospođom sad tu u Vodican svaku večer bija. Koliko je zadovoljan bija konobarima je 200 kuna manče (trinkgelda) uvalija. Neko u prolazu, izgleda vidija, pa čujen zaviknija : Drugi put 100 eurića bit će! Živi bili pa i to vidili i doživili ! Mislin se koliki bi ceh onda mora biti? Ali nima ništa liplje nego da su gosti zadovoljni!

Austrijski gradonačelnik dobre ruke

A u zadnjen điru Vodican, doli na kantunu blizu Marine svaku večer bacin đir pokraj slastičarni. Stoje mi na putu i jednostavno ne moreš ih zaobići i da očeš.  A iz jedne, zove se KORZO, viri njezin vridni djelatnik, uvik ljubazno i nenametljivo pričljiv i nasmijan. Goste i prolaznike sa smiješkom i nenametljivošću vabi, zabavlja i pozdravlja, a usput  i svoje ledene slastice prezentira. To je mladi radnik, a pored njega vidin stoji iskusni vlasnik,  a ako zatriba savjete mu dati.

Slastičarna Korzo s najljepšim osmjehom

A nama jednu kuglu pola ovog, a pola onog prodaje i u ruke ljubazno dodaje. Govori nam koliko se dugo ovin poslon bavi i kako gostima već litima dobar sladoled pravi. A oni najviše vole kad im puno sladoleda da, a još i čokolade priko toga doda. Jer sve je liplje kad je slađe, pa i ovo lito uz tako dobre šefove i restorane.

Vidin onde u điru elitno je i u drugin restoranima: Strikoman, Adria, Gušte, Scala, Makina ....... Virujen, ako mi šoldi dosegnu da ću ih stići obići, ili ako zafali pinez zaobići. A ako ne stignem svudi, onda gren ka korona- svake godine iznova. Pa di prispijen-prispijen! Neka nan neki ne zamire ako ga ne spomenemo, to je zato ča je ponestalo pinez, a ne zato ča oni nisu dobri i vridni.

Lip pozdav iz porta

Vaš PAŠKO

Kad protutnji pokraj mene u svaka doba dana od brzine njegove kariole ošine me vitar u škinu i ćutin ka da je prošla FERATA.

Lito biži ča, a turistima se ka da doma ne da. A šta će ljudi namečili se i nakon dvi, tri godine zabužavanja poželili se slobode i guštanja. Čini mi se ka da su opijeni ovin vodiškin suncen, moren i dobrin domaćin svitom, ki su ovo lito sve afitali: otele, apartmane, sobe , brode i restorane. I pari ka da niko od turista za cinu i ne pita, ka da je sve mukte? Kako nas je krenilo, ako se ovako nastavi, morebit da će tek u jedanaestom misecu biti štogod od Zimer frei. A dotle čovik na čoviku i svit na svitu lipo se stiska u portu i na rivi, a isto je bilo i na zadnjoj Ribarskoj noći.

A furešti nas vole zbog svega toga. To nam govoru i Nijemci iz okolice Stuttgarta, ke smo trevili doli na plaži, ispod otela Olimpija Sky.

Obitelj Schmidt cili sritni u Vodicami

- "Prijatelji su nam uvik govorili da moramo otić u Hrvatsku i evo, došli smo po prvi put i nismo se pokajali. Nakon dvi godine korone ovo je za nas pravi turistički raj. Lipe plaže, čisto more i ugodan domaći svit, to je ono šta nam se jako sviđa, a posebno ovaj krasni arhipelag sa toliko čarobnih otoka", govore nam supružnici Schmidt, čijoj se dici isto  svidilo u Vodican, jer su vidili kako je jedan mištanin sa golin rukami doli na mulu ulovija raka i ribu s kojon su se svi skupa lipo slikali i odma slike u Njemašku poslali. A tek kad su na salbunu isprid otela Duje pronašli male školjke niko nije bija sritniji od njih. Govoru mi, da in je to najbolji suvenir iz Rvacke. A da i ne govorin o njiovoj impresiji pitomin moren u kome mareta ne priti da te ubije, ka u nekin drugin zemljami, već Vas po škini zajedno sa maštraladon i tremuntanom lipo pere i miluje.

Srdele ka cukar

A doli u selu na Ribarskoj noći sve je gorilo od fešte kada je sredina sedmoga, a ne početak devetoga. Prije je svit govorija nakon Velike Gospe zbogon lito i svit gre ča, a kako sad izgleda svit tek dolazi i mogli bi furešti ostati i do Božića, ako se ovako nastavi. I zato vlasnici apartmani i restorani ne tribaju još ništa zatvarat, niti s tin požurivat turiste da idu čak. Tribaju radit i dok ima jednog gosta, a ne ona finta: Malo je svita, ne isplati se držati, bolje je ključ u bravu metnit, pa zimski san zaspati. A onda kukati kako je posezona nikaka.

Likar uživa u "Sunačanoj uri"

A u gužvi na rivi trevili smo i likara prof. dr. Zlatka Hrgovića i njegovu suprugu Ceciliju Car Hrgović. Njima je najlipše doli ispod crkve u "Sunčanoj uri". On je bija poznati ginekolog u Njemaškoj, a ona mezosopranistica HNK u Zagrebu i prije par godin u Vodicami su kupili apartman. I nisu se pokajali! Govore sve in je lipo i ne bi ništa minjali. Obišli su cili svit, a nigdi in se nije svidilo ka ovdi di sada guštaju u penziji, i svaki dan điraju s prijateljima po Vodican. U društvu s njima sa svojon suprugom je ugledni poslovni čovik iz Zagreba šjor ŠTIMAC. I on je ovdi već domaći. Ima dva apartmana na Srimi i svako lito provodi ovdi. Čapa san ga tako u kasne noćne ure dok je sa svojon šjoron na povrtku iz sela kući, isprid MAKINE zaplesa. Ma znaju ljudi guštat. Jednom se živi...

Likar gušta u Vodicami

A doli u selu pune ruke posla imaju restorani. U njima sve krcato gori od turisti, koje vlasnici ljubazno dočekuju sa domaćom travaricom, lozom, orahovcem, likerom od rogača, kadulje i drugim aperitivima.  Pa na ulazu popiješ dva bićerina, a nakon večere kad iziđeš van popiješ tri, i onda lipi moj čovk, ostani u Vodicami trizan ti. Nisi ni trepnija, a lipo si se napija, naliza ka rođena majka. Sva srića ako do apartmani, oli otela ne moraš auto vozit, onda ne moreš ni vozačku izgubit. A ako negdi na zavoju malo i zateturaš kom brige, važno da nisi nigdi na krug opa, mislin onde po plaži iza otela Punte. A ko more najlakše se u FERATU ubaciti pa se po Vodicami lipo na vriškoj ariji voziti i otrizniti. To je moj recept, a tako san skuža i turisti volu, lipo se opustiti i do mile volje nabumbiti. I onda ne moramo brige voditi da in se neće sviditi i da se druge godine neće vratiti.

Ka da ih je Michelangelo tesa

A da nije baš sve u turizmu lipo, krasno i bajno, priča nam jedna domaća šjora, vlasnica apartmana. Kod nje su neki dan stigli četri divojke iz Zagreba. Ne znaš koja je od koje lipša i zgodnija bila, ka da ih je pokojni Mikelanđelo gradija. I ne moreš virovat, divojke u Vodican bile desetak dan, odali non stop van: apartmani, plaža, noćni bar, restoran. I ništa in se nije dogodilo, niko ih nije čapa, a kamo li in "opalija" oganj vodiške ljubavi u duši.

E, o tome bi moj svite tribali razmisliti vodiški turistički i gradski oci: kako se iz fondova EU i zato mogu povući dobri novci. Jerbo kad imaju za ove roditelje jedan i dva, pronašlo bi se nešto i za kojeg morskog vodiškog  galeba. Pa nan onda ti mladi tići ne bi morali bižati van, a i matere bi odanile, jer in ne bi više morale šporke mudante prati i spizu kuvati. A na koncu postale bi i babe. Eto i onom našem demografu Štercu bilo bi lakše, jer ne bi svaki dan mora odat po televizijan i isto trumbetat, kako Rvati nastaju i biže van.

lp Vaš PAŠKO

Sara Škugor i Toma Rodin rekli DA. Cila vala s njima zapivala. Kad san danas u vali Prvić Luke čuja njegov glas cili san se naježija i odma ferma. Nisan ono odma ka skuža, mislija san neko navija na velikom vaporu njegov glas (pismu pustija na gramofonu), jer me podsića na Vicu Vukova. A kad ono iza moje škine u plavoj košuju stoji na provi i piva Marko Škugor. Odma san čapa hendi i litra ga, jer cila je vala skupa sa bilin velikin brodom zapivala.

Zagleda se tako Marko u me, ka da nije odma zna, paparazija nije s mora očekiva, cilega san ga prenija kad san iz mora sinjega pokraj njega izronija.

A Sara u najlipljoj vinčanici mi je za zeru utekla u vapor, ali šta se more u ton poslu mora bi brži biti, a u mene godine činidu svoje, moj svite. I tako smo bez fotke mladenke ostali. Skužajte!

A onda san oko njiova broda manevar učinija, od priše skoro u more skočija, a onda san se u zadnji tren škapula i na rivi svoj kaić surga.

Prvog šjoroga kog san u portu trevija odma san upita:

-"Meštre, oli to Marko Škugor na vaporu piva"?

Vidija san da me je odma moj šjor dobro razumija, te da san stvarno Marka dobro sinja. I nisan triba dugo čekati. Barba mi je odma svu dušu otvorija i po istini govorija.

Jer vidin paparazija nidi nije bilo, pa valjda nisu ni znali ča se to danas doli u vali dogodilo. Da se udala naša lipa i mlada pivačica Sara Škugor za svog dugogodišnjeg dečka Tomu Rodina, poznatog vaterpolista, ki je ditinjstvo u francuskoj Nici učinija.

Sara i Toma dica sa luškog škoja. Tomin ćaća Ivo je rodom iz Prvić Luke, ka i Sarina mater Jadranka. A krv nije voda, i lipo je da su svati danas i u vali bili, i da su vako cilo selo razveselili.

Eto nek se zna, da i Prvić Luka svoje zvizde ima: Marka, Saru i Tomu, svoju lipu mladost ka se vraća svojin korinima i svojemu škoju. Bravo za roditelje ki su ih tako lipo odgojili i naučili da svoje triba voliti.

O drugin stvarima u svatima nisan se tija puno raspitivati, jer ne bi se bilo lipo u veselje se ka neki paparazzi mišati.

Ono sa novinarskin pitanjima: di će glavna večera biti, ko će pivati, šta će se od spize isti, ki će kumovi biti?

Ali i nepozvanome gostu misto je za vratin. Bon-ton se moj svite ipak triba znati, iako bi urednik Pere za info Vodice tija, možda i više o svemu znati. O tome će već uskoro i pravi novinari više pisati. A šta da rečemo mi putopisci sa škoja nego kupi tunje i vozi doma, u Vodice.

Zato san se samo pored njih s brodom okrenija, rukon in mahnija i puno sriće, ljubavi i svakog dobra u životu poželija!

Toliko iz Luške vale, pozdrav od PAŠKE !

Nego ono zadnji put kad san kontrešta doli u portu kako je Olivera u Šupurini, u videju na YUTUBU, vidilo 33 miljuna svita dok je piva doli na rivi, a šjora manekenka puna bracoleti u minici i s kuferon u ruci, na štiklama u takićima od cca 14 centimetri bužala buže u škrilami šepurinskih kaleti, neki mi je kasnije gori u selu reka kako i Lučani polažu s pravon pravo na Olivera.

I da bi oni komotno, isto ka i Šupurinjani, mogli napraviti koncert sićanja na Olivera i to još pod nazivon "Oliverovim tragom u Prvić Luci ". I bez obzira ča Olivera u Prvić Luci nije vidilo 33 miljuna svita ka u Šepurini, nima veze , vidila su ga samo dva, tri čovika, kad je pored rive "zap(l)iva". I to je dovoljno bilo da bi selo zapamtilo!

I nije bilo tv kamera, ni novinari, ni režije, ni lipotica sa svojon boršon bilo, već možda samo koja šjora iza grilja, onako pospana , ako je provirila. Kad su mi prije govorili o toj Oliverovoj banjaduri u Luci mislija san, ajde neka misna legenda tako kaže, a ko će joj virovat, možda i malo laže? A ka da uvik te misne legende i njiovi filočoni govore pravo? Ali ovaj put istina je, jerbo Oliver je na moru uvik bija i gušta.I na ribu odija i brodon plovija, ali malo se on banja i na suncu friga i čufigava. Za Dalmatince to nije ništa nova. A onda i to čovik je popularan bija, pa nije ni čudo da ga svudi skandal uvatiti moga. Ali Oliver skandale nije volija i uvik ih je zaobilazija svojin miron i dobrotom.

Nego kad se na me doli u Luci na temu Olivera naveza jedan šjor, ka ščipavicama na friško rastrte mudante na tiramolu, odman san ga pita : Šjor, oli je Oliver dolazija i u Prvić Luku na rivu pivati?

- " Je, je moj meštre, ali nije dolazija Oliver u Luku pivati nego plivati, dobro si čuja,povida mi cili u smiju i nastvalja. Bija je tu samo jedan put i Bogami, banja se kako triba. I to je bilo dovoljno da plane ljubav između Olivera i Lučani . I danas je selo ponosno da je pomoglo Oliveru i Oliver kasnije pomoga selu kad je to zatribalo", ćakula mi čovik, onako pomuče i govori mi da pitan još koga, jerbo da će mi oni ki su stariji sigurno znati bolje reći o toj jubavi Olivera i Lučana. I nisan triba u Luci puno skitati ni pitati. Jedan misni kroničar tamo na Donjoj bandi, na verandi u levandi kad smo se malo zatrenguzali na bevandi, a kasnije Bogami i udrili po bocunu cilog vina, ki je bija u to vrime kad je Oliver završija u vali Prvić Luke ka neki misni otac, povida mi kako se to desilo sa Oliveron u njiovu malon mistu i ča je sada postalo povisno s obziron na Oliverov značaj u Rvackoj i šire, posebno nakon njegove partence.

Čuva je Bog Olivera svog

- "Ma bilo je to jednog zimskog dana u veljači. Ne znam kako i zbog čega se Oliver naša kod nas u selu. Dvojica naših mištana onako su bacili điradu po selu doli prema Donjoj bandi kad su vidili da je tamo neki čovik upa u more. Prenili su se i zaletili mu odma pomoći, da iz mora čim prije izajde na rivu. Kad su došli bliže nisu mogli virovati svojin očima ča vide, i da je to pravi pravcati Oliver bija.. Čudili su se i nagađali, pitali: Pa di sad Oliver ovdi, mora je u ovo vrime negdi imati koncert? A kad ono isprid njih je bija glavon i bradon barba Oliver Dragojević, stari morski vuk. Odma su mu skočili pomoći iz mora izajti, a on in se od srca zafaljiva na pažnji i brizi.

Vist o Oliverovoj zimskoj banjaduri se usmenom pridajom (čitaj čakulom i kontreštavanjem) brzo proširla selom, a došla je i misna likarica ako zatriba pomoći mu, vižitati ga. Ali na svu sriću Oliver je bija OK, nije se ništa fala Bogu rujna, a ni zere natuka, samo "lipo" okupa, jer čuva je dragi Bog Olivera svog pri tom skoku (slobodnom padu).

A kako je Oliver završija u moru tihe luke Prvić Luke u gluvo zimsko doba, pitajte dragog Boga? Ili mu se zavrtilo u glavi od tlaka pa je čovik opa vanka rive, ili mu je noga zapela za neku barbetu, oli ga je u more bacija nalet bure ka je puvala tog dana?

Ča mu se dogodilo niko pravo do danas ne zna, a možda ni san Oliver nije zna. Govorilo se da je na Donju bandu u Prvić Luci sam iša učinit đir, nakon ručka sa prijateljima u Šupurini, i možda tunju bacit, ka malo ribu lovit, povida nam tadašnji visokopozicionirani misni otac, koji ne pristaje faliti Olivera, jer nije bija samo veliki pivač nego i čovik i po.

Šoldi mu nisu bili najvažniji, volija je ljude i pismu

- To šta su mu Lučani pomogli iz mora izajti nije Oliver zaboravija, jer in se kasnije zafalija i lipo odužija kad su organizirali u Zagrebu "Prvićku feštu". Za tu našu noć u Zagrebu angažirali smo Olivera i njegove "Dupine". Odma su privatili poziv, ali kako se vrime koncerta bližilo pristrašili smo se i pitali, oćemo li moći od prodanih ulaznic Olivera platiti, jer njegova plaća (gaža) nije bila baš mala?

Uoči samog koncerta rekli smo mu čega se najviše bojimo i da pinez puno nimamo. Tili smo feštu zbog toga čak i odgoditi, a on se na to samo nasmija, mahnija rukon i reka: O tome ne vodite brige, šta skupite, skupite, dobro je, koliko bude, bude. I tako je bilo! Nismo skupili ni blizu koliko je bila cina njegove gaže, a Oliver je bija prisritan. A u toku večeri se na bini namirno sitija te banjadure u našoj vali i zafalija Lučanima zbog pomoći koju su mu dali, te jedne noći u drugon misecu. To je bija Oliver koga sada i Prvić Luka more s pravon svojatati, voliti i sićati se te njegove posite našem malon mistu - završava nam svoju ćakulu naš sugovornik u mirnoj vali Prvić Luke.

Ča bi Talijanci od toga učinili

I ko sad kaže da se ta riva, oli muja u Prvić Luci, ne bi moga Oliverovon rivon zvati i ta štorija dilom otočne povisti postati ? A tu već Lučani Fausta Vrančića imaju, izumetelja padobrana, a evo sad moreju pomalo i izumitelja dalmatinske pisme šjor Olivera imati. Jer lipi su to njegovi patenti: Skalinade, Nadaline, Pape, Infišadure, Karoce i čega sve još nije bilo u našeg barbe ki je svojon pismon pitura cilu Dalmaciju i Rvacku. Bija je on meštar, čovik i po koga su svi volili!

Živi vi meni moj svite bili i kad uvatite malo vrimena morete u Prvić Luku navratiti -Oliverovu rivu vidit. More bit da i ovi povisničari u muzeju Fausta Vrančića znaju štogod o tome ili ih ta vrsta povisti ne zanima?.

A Talijanci bi sigurno da se to dogodilo njiovom Erosu Ramazottiju, napravili sebi dobar turistički posal! Neka me neki, ako nisam dobro čuja oli razumija cilu štoriju o Oliveru i Prvić Luci zeru ispravi, ako san di falija? A sve se more živom čoviku dogoditi? Svit smo mi samo grišni ljudi.

Zna to moj urednik Pere lipo učiniti, pa ako ja falin onda i tekst prikrojiti, pa koju dibljašćinu, ako zatriba, izbaciti. Zato ja ne triban autocenzuru imati već mogu slobodno ćakulati i to do mile volje to pisati. A onda moj svite kad me sritnete tamo negdi doli,oli u selu gorika, nemojte brzo fermati. Ćakulajte do mile volje o svemu i svačemu ča znate!

Lipi mi, živi i sritni bili. lp vaš PAŠKO

Rozario, Ružarijo, Luzarijo  ili fale oli se našale, i kako god doli u portu  zapravo ozbiljno  ili onako malo iz zezanja a malo u tampac, svit nazove tog našeg čovika sa šepurinskih škoji,  on se ako je negdi blizu rive odma odazove. Sav onako prišan, bez čekanja. I dok je bija mlađi nije volija čekanje. Rozarijo nije nikad nosija kravate ni prima velike plate, ali sritan je bija ka misni sakrištant i zvonar u crikvi sv Jelene.

I ki sad more reč da naš veliki Oliver u Šupurini nije zaslužija da mu se Šupurina oduži i njegovim slavnim imenom nazove jednu svoju ulicu, rivu, oli gat, jer je zasad on najbolji ambasador Šupurine u svitu bija. Ne zna se ča je lipše Oliver u Šupurini, oli Šupurina u Oliverovoj pismi "A kad mi dođeš ti", koju je do sad vidilo ni manje ni više nego 32 miljuna svita.

I dok meštar pisme sidi na skalinama ispred povisne crikve Svete Jelene u centru sela, kamera pipa sve lipote malog mista: rive, gate, žala, kalete, ferale, brode i barbete. A onda kako pisma govori dolazi i ONA, lipotica ka šeče s malin kuferon u ruci tin tisnim šepurinskin kaletan i gleda da ne ostane bez takića u kojoj od škrapa.  Ljudi moji a di take pisme, lipote, kraja i arije u svitu ima. Ljudi su sve to skupa pripoznali i 32 miljuni puta uprli u JUTUB da vidu Olivera i Šupurinu.

I  kad ih čovik tako zajedno vidi, ne zna ča je bolje, pisma, crikva, porat, galeb, stina. E, a još ono s ponistre se vidi Tijat, u daljini svitle koče i doli u vali di gajeta na gajeti leži, piva Oliverova klapa ispod volta, šoto voće.

A kako da je baš Oliver tako zavolija Šupurinu, pored toliko mista u Dalmaciji i na moru?

Svit nan govori da je njegov virni i vridni "Dupin" Goran Franić,  Šepurinjanin, najzaslužniji za to i sa Oliveron je učinija cili glazbeni vik. A  onda se na Šepurinu namečija i Tedi Spalato, Oliverov kumpanjo i slavuj, bez kojeg lito u Šepurini ne more proć, a tu su i drugi meštri pisme ča ih je raspivana Šepurina iznidrila liti na rivama u portu di zabavljaju turiste do kasnih noćnih ura na rivu oli voltu.

I kad je Oliver sve to čutija, a on je bija stručnjak za to ositit na prvu, nije bilo druge nego je baš tote u Šupurini mora snimit svoj najjači spot.

U videju se more namirisat ka da je meštra pisme baš na tin skalinama isprid crikve sv. Jelene prošla sva patnja i bol života tog. U beskraju je čini mi se gušta u tin šepurinskim užancami.

I tako je svitska popularnost Šupurine sa Oliveron počela samo je misto i misni oci tribaju pripoznat i blagoslovit, posebno ovih dan kad vidin u novinan da su se pomalo počeli otimat za Olivera. 

Ali tako u ladu sa misnim šupurinskim kroničarem svašta ćakulan i ja. Mislin da nisan ni za ništa drugo stvoren, pa i o tome da je malo ko do sada skuža da je misto di je Oliver snimija taj svoj najjači spot baš Šepurina.

Koncert pod imenom "Oliverov trag u Šupurini"

E, to je sad na Šepurinjanima da reću cilon svitu da je to na YUTUBU naše selo i da to izreklamiraju Oliverovi vridni kumpanji, koji i dalje liti pivaju u selu u kasnin noćnim urama, a bilo bi lipo da svi skupa u čast Oliveru naprave koncert pod imenom "Oliverov trag u Šepurini".

I onda skupa sa gostima i uz blagoslov šjore Vesne i Oliverove dice naprave  feštu i tradiciju za sva vrimena. Jerbo, morete zamislit  koliko bi ljudi došlo u Šupurinu ovog lita na koncert u čast Oliveru.

Mislin da bi selo bilo malo za sve one ča bi stigli iz Vodic, Šibenika i svi tih susjednih mista. Jer nije dovoljno to šta je bilo samo u Oliverovoj Veloj  Luci, di je Split u kome je učinija život, a di je onda i Dubrovnik, biser našeg turizma odakle mu je supruga Vesna, a da ne govorin onda sva ta druga mista, evo i naše Vodice, Tribunj, Srima, povida nam uz bevandu doli u " Bare " poznati šepurinski kroničar.

Ma da me čuje i vidi barba Oliver ča ovo pišen o njemu reka bi ono po svomu ka i svima drugima: Paško, ne čini te monade! Jerbo on se nikad nije slavon falija već ljudskoću, humanosti i skromnošću dičija. I zato danas četiri godine nakon njegove poslidnje partence sa ovoga svita kad se spomene veliki meštar dalmatinske pisme svit se odman vata za šudariće i suza za suzom niz lice gre. Za neponovljivim Oliverom brecalo je i bumbalo veliko zvono na kampanelu svetoga Duje u njegovu Splitu, koje ritko breca za kim i još je samo brecalo za dr. Antom Trumbićem,  splitskim načelnikom tog vrimena. Nego da se još vratim šepurinskom misnom kroničaru i zapišen te njegove misli o Oliveru i  Šepurini.

- Svi smo suzu pustili za našin Oliveron i nije ova ćakula o slavljenju Olivera došla iz neke kužine, nego eto samo zdrave logike dva plus dva i naše ćakule. Neće valjda razni oci čekat sto godin da bi po Oliveru nazvali ulicu ka da se dili svetost. Ča se tiče Šepurine još nije kasno krenit sa ton idejon i organizacijon koncerta Oliveru u čast već druge godine. Evo in pridlog kad se sami ne mogu sitit, neka se zove : "Oliverov trag u Šepurini". Moraju imati samo malo mota  za marketing, i ne mislin  da bi im za takve stvari tribalo puno šoldi. Evo in ideje za voditeljicu neka bude naša MAJA SEVER, prisidnica novinara cile Evrope, koju mnogi već zovu Šepurinkom jer je tu svako lito i ima kuću gori ravno povrh vale. Ma ne bi Maja to odbila, jer virujen da je i ona Olivera volila. Ne znan, oli sam ja možda matun kad mi sve to uopće o Oliveru i Šepurini dođe u možjane i čini se tako lako,  a možda mi sunce i bevanda ovde u  Bare udrili u ćufit, pa mi se svašta pričinja. Oli ta nesrića korona opet stiže, ne bi reka, ali nika se ne zna? 

Oliver je jači od Ramazzottija. Da ga dat Njencima

A joj ča bi Englezi. Merikanci oli Njenci od toga učinili da su takvu zvizdu pod ponistrom imali. Odma bi po Oliveru nazvali štradu i rive sve.

Ma Oliver je bija jači od Ramacotija, viruj mi čoviče. Moran van moj šjor putopisac, oli zapisivač događaji u našen Malon mistu, reći i to da su se u našen selu rodili ili iz njega potiču, ili su tu živili i guštali poznati i priznati ljudi ka : franjevac  Ante Antić, kandidat za sveca, Fausto Vrančić, izumitelj padobrana,  plemići Draganić , povjesničari Ljubomir Antić, Jere Jareb, Stanislav Antić, poznati zadarski direktor SAS, nogometaš NIKICA CUKROV, košarkaš Roko Leni Ukić, Goran Franić  iz Oliverovih Dupina, Karmelo Kursar,  poznati kamerman HRT, Igor Cukrov, pjevač, virujen i onaj novinar Petar Vlahov i mnogi drugi ljudi, neka mi oproste ako sam koga zaboravija. Dobro san reka skoro san zaboravija spomeniti i Davora Radolfija, jer je čovik doša Oliverovin stopami u Šepurinu isto snimiti spot. Ma kažen van moj šjor novinar, sve te naše zvizde bi se tukle ko će prije doć pivati  u Šupurinu Oliveru u čast, jer on je bija najveći od sviju njih i nas, fermaje ćakulu naš šupurinski kroničar dok me isprača na vapor za Vodice.

Toliko iz lipe Šuprine, a priču o Oliveru i Prviću nastavit ćemo.

Nego još za kraj ma ne bi volija ostat dužan našoj lingvistici Sanji Mačukat Radin iz gradske biblioteke u Vodican koja lipo vodi brigu o našen jeziku i ričima, a onda joj se najprije zafalit šta nas čita, jer to je danas sve riđi sport. Nažalost više se gledaju slike, jer ljudi nemaju vrimena glavu razbijat ča je pisnik u nekon svon tekstu tija reć i koga srest. A kamo li još pofalit našu ćakuladu u Zaklošćici na Orutu. Zato hvala Sanja!

 A još zeru u vezi one riči BATITI more. Govori se ona i u selima otoka na vodiškom  i šibenskom arhipelagu. Za one koji možda ne znaju to je TUČI MORE, RAZBIJATI GA, NOSITI SE S NJIME.  Ja san ka mali tako čuja, a naši dalmatinski jezikoslovci mogu vako i nako, triba ih pitat, ča kažu kako? Ma važno da smo se razumili, a ako neko i nije čakod svatija more prolistat ričnik dalmatinski riči šjoroga  Lovre Vlahova, pa morebit da tamo više piše.

A onda na kraju Ivica FRANIĆ, pita me, oli zaključuje u vezi ćakule u Zakloščici, ovako: Šjor Paško, ja bi tote gradija oblakoder?!?

Ma odgovaran mu ka iz topa: Ma moj šjor Ivica ja bi tote, onde i vamo gradija Nacionalni park bez ikakve šporkice. I onda cilo lito neka tu lipo tragetaju komunalci i pulicija, i gledaju ko šta radi. Jer nautičari su nan najbolji gosti, miljunaši, a oni kod nas dolaze zbog tog čistog mora, friškog zraka i Nacionalnog parka, oš Kornati, oš Krka, oš Plitvice. Štagod oš imamo i to je tote na škoju i bez obzira da nam cine u butigami i dućanima postižu odlične rezultate u skoku uvis, ljudi nam opet dolaze i ne pitaju za cinu.

Toliko svite, vala i evala, pozdrav iz Šupurine od vašeg PAŠKE!