I tako bez radnog vrimena cilo lito od jutra do mraka Rumunj, kako ga zovu poznanici i gosti, boce skuplja, vriče puni, kante prazni, svaki dan se isto radi. Za 50 lipa po komadu triba nekad priokrenit cilu kantu. Noću lapandinom posvitliti, a po danu odma je uočiti i u vriću ubaciti. Pogledati dobro svuda oko sebe da mu koja boca ne utekne.
Nekad ih je puno i mora voziti u magacin tuta forca, a nekad poluprazna karoca vodiškin i srimarskin rivama i ulicami gre u potrazi za novin bocan. Sve ovisi kolika je žega bila, koliko su ljudi pršuta izili, pa onda i puno ožednili. Ili jednostavno sritni bili pa do mile volje pili, onako iz čista mira dobro se nabumbili.
A svega toga ima u ove litnje dane kada turisti još uvik izviru na sve strane.
Ko zna do kada će tako biti i koliko će se još dobro piti?
Nema ćakule samo posal
Vidin u tom poslu ima ih još, ali nekako ćutin da je on (Rumunj) baš taj meštar od zanata ki je dobro svoj brend izbrusija. Pun force gre uvik isprid svoje krcate karoce. I na ništa se ne žali. Gleda samo svoj posal, čim više boca ćapat i vriće krcate natrpat. Jer trga se dok je sezona i dok još svita ima. Tegli on tako svaki dan ka najbolji šleper.
Čini mi se (koliko ga u prolazu godinami znan) nije nimalo nametljiv i zahvalan je za svaku bocu, oli liemnku koju dobije na dar. Neki turisti ga već znaju pa mu boce direktno u ruke daju, a neki ih pokraj kanti ostavljaju. Nije se njemu, koliko vidin teško ni sagnit, ni prignit, niti u kantu zavirit.
Kad mu dam boce u ruke prova san ga više puti malo fermati i zaćakulat, ali ne da se on puno u svom poslu ometat.
Ili jednostavno dobro ne razumi naš jezik, oli mu se ne da vrime u prazno gubit. A ja ne bi tija onda ni neki policijot, oli istraživački novinar bit pa čovika, još furešta, u poslu dekomodat i neku mu ka neugodu učinit. Jer putopisci za razliku od novinari drugo rade - pišu ča vidu, bez istrage. Iako znan šta bi ga pita: koliko usta boce hrane i šta radi u zimske dane? Ali ne mora se uvik sve znati bolje je nekad u viđeno virovat.
I pitan se tako koliko bi Leć vise posla ima da Rumunjova karoca ne gre vamo-tamo svaki dan?
Ali ni to nije bitno. Bitno je da RUMUNJOVA karoca puna živosti gre, i neka gre , bez obzira šta me njezin vitar negdi iza kantuna svaki dan više puti ošine po škini i templima!
lp PAŠKO