Generacija se od 2012. godine okuplja dva puta godišnje, a ovaj puta su im se pridružili i naši mještani rođeni 1945. i 1947. koji su zajedno završavali Osnovnu školu Vodice. Generacija se okupila ispred stare škole radi zajedničke fotografije, a druženje su nastavili u restoranu Šimun.
Bilo je suza i smijeha, dijelile su se uspomene na djetinjstvo, školske dane, mladenačke radosti. Svi ti nezaboravni trenuci ostali su duboko u sjećanju svakog ponaosob. Nije se tugovalo za prošlim vremenima. Naprotiv, svi su bili ponosni što su tu večer mogli provesti zajedno, uz obećanje da će se uskoro okupiti, a vodička pjesnikinja Anka Vodanov svojoj generaciji za jubilej napisala je pismu:
Generacijo draga
Opeta smo svi bili pri školon,
kajno nekad u sastavu ovon.
Godine su učinile svoje,
onda dica,a sad judi stoje.
Život nan je brzo proletija,
kajno jučer da si mali bija.
Oko škole kad smo se se igrali,
učiteju muke zadavali.
Iznile su svašta naše kosti,
sa svi stran je počelo te bosti.
Izdaju te kolina i noge,
boleščine napale te mnoge.
Tilo staro teško posustaje,
niti staje, niti se pridaje.
Jer je lipo živit na von svitu,
kajno svakon procvitalon cvitu.
Likarije puna nan je kuća,
pijemo je od rana svanuća.
Dok su niki još kajno mladići,
najdražje in u poje je ići.
Lipa moja generacijo draga,
dogodine da bude ka sada.
Pa se opet mi lipo sastali,
svi zajedno opet zapivali.
Za sve drage, koji nisu sa nama,
u sićanju su meni, a i vama.
Zaboravu nismo ji mi dali,
u srcu su zauvik ostali.
Svaki puta kad se sastanemo,
sva sićanja ožive odjednom.
Minutom šutnje počast dajemo svima,
u mislima skupa smo sa njima.
Čaše vina podižemo svoje,
za u zdravje tvoje,a i moje.
Njima, nek je crna zemja laka,
odnila ji sudbina opaka.
I na kraju ove moje pisme,
nek veseje svu tugu pritisne.
Svi imamo život jedan samo,
živimo ga šta najboje znamo.
Foto: Anka Ivas i Anka Vodanov