U malon portu toćaju se
temeji naše kuće
doma nan
i zajedničkog stana!
Sve u njemu minja se
i sve ostaje isto
ka i lanterna.
Samo galebi odlaze!
Jutro je, od vejaču!
Diga san se rano i kala se doli po kruh, duvan i foje. Ova beštija od vitra grize i fijuče u sarće pa ka sa žicon tucka u aluminijske jarbole na jedrilice u marinu od Malega Porta.
Ništa više nije ka i prije! I sve mi se mrsi u možjane: di li su nestali oni spliski tempi pasati u kojima nisi moga zamislit pir ni u siromaja, a da se omar na početku nisi naija svete spize od crnega rižota!?
Crni je sad ovod još samo Grebov mačak ki jutros, ijako još u prosincu odradi vejaču i makar je prošlo Valentinovo svejedno, i po ovu raskalašenu buru na Porporelu, kutri, velje zapredenin repon i zavrće očiman, pa korak za korakon, gre naprid. Zastane gleda je oštro u joke, pa ka Torero, jopet s nategnutin butin, gre pravo na Đermaninu mašku.
Gledan ti ja njih, a gledan bome - gleda li ki mene!
Ma odnija je vrag šalu. Smirija se Mali Porat, ka da ga i nije. Svi judi, ko iz peškariju, ko iz kuću, ambulantu i školu, gledaju na Porporelu kroz ponistru, a ko god i kroz izlog u apoteku, butigu, kafić i brijačnicu.
Zastalo je i disanje u Malon Portu. Svi čekadu ča će i kad će bit! Ka da će svakega trena svr svita. Jer je bidnoj Đermaninoj mršavoj maški ostalo još samo dva koraka za nazad. A s onin trećin, ako ga učine, ugazit će u prazno. Past će i probit onu tanku ledenu koru ča se od jutros uvatila pod rivu.
Na kraju Porporele zaustavija se cili život Malega Porta. I svi sad drukaju u duši: gospoda su dekuverto za Grepca, a dame, zna se, za ženskicu. Jer su još i prije u po glasa, govorile o muškoj nepravdi. Pa su in fine pribivajućoj gospodi otvoreno podbacile, da pametnija parva molaje.
Porat je ka malo koji put od kad se pamti, jopet bija oči u oči sa svojin Tejatron.
Oblačić je prikrija sunce. Bura je nasemurila pućinu mora, a tuckanje sarti na obadva je uha sluša i crni Grebac pa uz zvonjavu jarbola ka u ritmu tekno-mužike činija svoje. Za dišpet svima, na kraju Porporele i na očigled cilega svita....
Mali grad je odahnija i nastavija živit, a ja san zavrnija srknut espreso "Ispod sunčane ure".
Uletija san u teplo i jopet privrćen u mislima: koji li je to skot od Greba bez mirovine, pa po onoj buri, na zaleđenoj Porporeli još jema forcu za iz Đermanice vadit mačji kašaj?!
Prin nego san doma uvatija za kvaku, vidija san kuvertu ča mi je poštijer zadije na brokvu za priporuke. Omar san protrnija, da mi to nije zanja HEP-ova opomena prid isključenje, oli da me leteron išćedu oni ća me ne moredu dobit s mutavin telefonon?
A kad san odoća ono HITNO, omar mi je prosvrdlalo: more bit da je kum Kuzle izvrtija ratnu invalidninu, pa me zove na gozbu i Gange "Kod tri peke" u svoje Imacke Zmajevce.
Otvorija san, a ono: POZIV općine Mali Porat za pušćanje u promet Đoging-staze do Velog Porta!
I ća, pojt ili ne pojt, pitanje je sada?
Ma to je ionako sutra. A sutra, ko živ a ko oženjen. Mogla bi i kiša, i ne gren nider, pa okle puklo da puklo! Uostalon, i autobusna karta za nazad stoji pet kuna, koliko i dva deca Tange u Mudronjinu konobu. Oli Ivonina, potlen mise, "kafe mit shane" u Đermane kavanu.
Na kraju sve mi vonja na Drugarske uranke, kad je Jozo Tapalo pod geslon: u zdrava tila - zdrave duše, zaradija kilu od tleha, a Drugarici su mu Marijoli u tilo - ugradili blizance!
Nisan jutros ni sija za makinju, a dica ča se vraćadu iz školu, doli su u dvor digla dreku, da jin mater i none oslin kroz setemanu, ne parićaju manistru i fašol prije subote. Jer da oni, dica, u školu radnin danon, svakin zrnon fažola pucaju od zdravlja. I da jin je gospojica učiteljica Zamuzenica morala u Civilnu zaštitu - po masku za disanje.
Sidin, vrtin palciman i mislin: kako bi ja, da se ne svati krivo, berlavoj ravnateljici napisa dopisnicu, neka roditeljima pošaje Ricetu na koji način ćemo s Manistron i fažolon u Evropsku Uniju. Nek ona dici lipo na komad karte za doma napiše, da na svaku gamelu fažola, prije nego bude gotov, vaja dolit samo po čikare mlika!
Jer prije nego "Evroujna" donese odluku za naš prijam u to Sidonijino društvo, izmislit će ona još niko Povjerenstvo. Koje će morat slušat i njušit jimo li mi koju finu Evropsku spizu na mliko, ili smo još na kazan od broskvu, manistru i fažol uz ganču, luk i feferune.
I, eto, mislin se: di smo, tu smo, na svojemu svi smo: A bija san i na Đoging.
Kad san se vraća padala je kišica. Ka i uvik, gleda san isprid sebe, i u mlakicu spazija san pet kuna! Obradova san se:"taman za autobus!" Diga san ih i ugleda - jednu lipu! Diskretno san novce vrga u žep i konta kako mi za autobus manjka još samo devedesetdevet do sto!
Bože moj, ki je ovo Tejatar uša u moju Dipotriju?