Iz arhive prvog vodičkog online portala Vodice online donosimo vam štoriju koju je napisao povodom 600-te godišnjice Grada Vodica Lovre Vlahov Perikulov. Tekst je objavljen na portalu Vodice online 03.03.2002., a za objavu nam je ustupio bivši vlasnik portala Dinko Barbarić.
3. ožujka 2002. 600 godina Grada Vodica
ANNO DOMINI 1402
„Na dnev o’ tretoga marcha Anno Domini 1402., biskup šibenski, knez Paškal de Restis i jošte niki veliški judi iz grada nan Šibenika, protokolirali, i u libre vrgli ime Vodice“
Do pohoda šibenske gospode na Vodicah nije došlo, jerbo je upra na ni dnev puvala stravovita bura. Sa druge pak strane, na Vodicah, odluka je pala, i o' noga dneva godine Gospodinove, Vodice se spominu ka naseje.
Vo su bile riči pok. don Stjepana Juričevića, svećenika i vršiteja službe Božje. Don Stjepan je bija rodon iz Vodica, di je dugo godin bija odan svetoj službi. Dosta je komunicira sa fratrima zvanima "Pustinjacima" koji su već davno prije 1298. god. obitavali na škoju Prviću. Don
Stjepan bijaše pokopan u šibenskoj Novoj crikvi, dneva 21. o' miseca otonbra 1645. god. Mali broj negovih rukopisov čuva se je u prvinskomu samostanu ko' fratrov Pustinjakov. Za našu sriću niki su se negovi rukopisi pripisali i tako su ostali očuvani. Negdašna librarnica u prvinskomu samostanu bila je prava riznica povisnih librov i dokumentov, koja je nažalost skoro cila izgorila u veliškomu ognju u XVII. viku i jošće jedan put god. 1884. u prvoj noći o' miseca prosinca. Na vomu dilu samostana u davna vrimena se je nalazila kuća pok. Markijola (Melkiora) ki je bija zanji o' naslidnikov dobrotvorne i plemenite šibenske obiteji Tavilić (Tavelić). I prije 1402. godine na zemjama današnih Vodica i voga dila Dalmacije živili su judi za koje moremo reći da su bili istinski starosidioci onih krajeva. Meju ve moremo ubrojiti Dalmate, ostatak starih Liburna, Ilira i jošće nike druge. Srima se spomine prije 1298. god. tj. prije osnutka Šibenske biskupije. Tribunj onda nije postoja već Jurjevgrad. O' osnutka Šibenske biskupije pa do samoga kraja XVII. vika uvik je nosija vo ime. Jurjevgrad se je nalazija na brigu di je stara crikva sv. Nikole i kopošanat (grobje). U nikima starima spisima iz god. 1470. spomine se i ime Tribohum, a godine 1648. dobiva tal. ime "3bocconi" (tri bokuna oli tri mala komada jerbo je uistinu bija puno mali).
Mlogi pogrišno mislu i siguri su, da su se Vodice negda nazivali Arausa joli Arausa Antonina. Ovo nije istina jerbo toliko starih starina u Vodican nima. Rimski pisac Ptolomej škriva je u davno prošasto vrime, da se Arausa, Arausina joli Arausana nalazila izmeju starih Gradeja, Mrdakovice, Pišća i Šabina. Vo se more potvrditi zboradi toga, ča se na spomenenima zemjama moru najći starine koje su puno godin starije o' Vodic.
Pok. don Stjepan Juričević u svojiman je rukopisima spomina imena braće Petrov (Petrovich) naime Ivana i Frana i nihove žene iz stare Rakite. Oni su ka i mlogobrojni drugi judi doselili iz nutrašne Hrvaske 1397. god. o' strava, jerbo je upra onda u staromu Križevaškomu saboru izbilo veliško krvoproliće. Petrovichi su po svojoj obitejskoj lozi bili Rvati katuliške vire. Domovina nihovih predaka bila je Bijela Horvaška koja se nalazila sa siverne bande Velike Horvaške, a zajeno sa ovon tvorili su Veliku joli Sivernu (Sjevernu) Horvašku. Va Velika joli Sjeverna
Hrvatska nalazila se je na višjemu dilu današne Češke i Slovačke. Izmeju ne i naše današne Hrvatske, postojali su zemje stare Austrije ka i Slovinske (Slovenije) i siverno- zmorašni dija Mađarske. Vako je izgleda zemjovid Sjeverne i Južne Hrvatske u god. 925. za vrime hrvaskoga kraja Tomislava. Dokaz; zemjovidna karta koju je u davna vrimena tj. polovicon X. vika nacrta Konstantin Porfirogenet, a puno godin kašnje, preuredija pok. Lj. Hauptmann. Na vomu mistu srdašno se zafaljujen štovanomu prijateju, povisničaru Josipu Ðebi koji mi je uručija dvi preslike.
Mlogi judi ki su onda obitavali i bili nasejeni u viman krajiman današne, nutrašne Hrvaske, nosili su prezimena sa dočetkon ich tj. ić. U vrime ka je nastala seoba naših pradidova prima državi Dalmaciji, mlogi o' nih minjali su, joli su odbacivali dočetak svoga prezimena ich (ić). Prezimena koja su vako završavali, starosidiocima voga dila Dalmacije su govorili da se radi o' došjacima joli fureštiman, tako da je jedan o' naših starih vodiških predaka sada nosija prezime Petrov a ne više Petrovich. U drugima prezimenima koristili su se i drugi doćetci. Tako su se do danas zadržala i očuvala prezimena Citan, Parun, Cukrov, Barbin, Grgurev, Kursar i.t.d.
O' strava prima Turcima na vu su zemju dolazili i judi iz stare Rakite (današne Rakitnice), Homarzanca (današnega Mrzanca), Rasovca (današnega Rastovca joli Hrastovca), Pišća, Šabina, Mrdakovice, Dazline, Kamene, Mons-accutusa tj. današnega Okita odnosno pohrvaćenoga Motokita (Oštroga brda), Srime i.t.d.
Na vomu bi mistu tija spomeniti prikrasna prezimena kojih je u no vrime bilo na izobilju u našima krajiman. Tako su vode obitavali Albiniani, Alborghetti, Apolloni, Arrigoni, Aviani, Bacullini, Bareza (Bareša), Bartulazzi, Bertoni, Bianchi (Bijankov), Bolognino, Branchietti, Brusegani, Burtini, Casotti, Capo (Kapo), Caresti, Cavalletti, Coletti, Conardi, Cortelini, D' Arcoli, De Jovis, Dellbarbara (Delabarbara), De Paoli, Domicheli (Domikeli), Dorini, Dongiovani (Dongivin), Donzelli, Dulcigno po kojima se prozva burnji dija Vodica Dulcin, Fenzi, Ferrara, Ferri, Filipi, Fondra obitej koja je sagradila svoje dvore (prijašni Filipa Dunatova, zatin Fržopovi a današni Čorićevi, Pigin toranj), Foretti, Fortis, Galbiani, Grazia (Gracija), Grippenino, Granfalaggio, Gelpi, Locatelli, Lattini (današni Latin), Lampallo, Loredan, Lazagna, Mallizzia, Malonio, Marchetti, Manconi, Mattiazi, Mazzocco (Macoko), Mazzoleni, Mazura (Macura), Michellini (Mikelin), Morandi, Misura (Mišurac), Nevada, Ollivari, Papetta, Periccolo (moje prezime), Pellegrini, Perrora (Perorini i vala Perora sa gorne bande na Prviću prima Srimi), Perrini (Perini), Pissani, Raimondi, Rossi, Quarco, Salomiani, Salomun (Salamunovi), Sarandi, Soppe, Spinogarolli, Stanezia, Stipanello (Stipaničev), Tavelli, Tetto, Tomasi, Torti, Triffoni, Valenta, Zampieri (Šanpjerovi), Zaze (današni Čače) i.t.d. Za našu nevoju mlogi o' vih prezimenov su izumrli.
Iza Petrovih u stariman se spisima u Vodican kao najprvi spominu Blaž Sovanić 1465., Radić-Cikulović 1467., Vladislav Vlatković 1479., Čogelj 1520., Lasanović i drugi Juričević 1566. (današni Lasan i Juričev), Luka Šprljanov 1650., Samohod 1656. (a prije nadimak), Vuleta 1656., o' god. 1664. spominu se Cvitkov, Čorić, Marinović a kasnije Mekićin, 1691. Ante Gržanov a kasnije Bator, 1729. Sladojev, Fortezza, Korčulanov, Kranjac, Marasov, Martinčev, Fržopov, Fiskalov, Lipotica, Mazalin, Salapija, Birin, Čerpulanov, Zahnov, Šprljanov, Španja, Grgurev, Antošinov, Lukin, Radin, Strikomanov, Bastić, Glamukov, Kursar, Markoč, Matanov, Mikić, Mačukati (današni Mačukati joli Mačukatov doselili su se iz Splita di su 1697. god. došli iz Bosne bižeći isprid Turcov), Meštrov, Pizzaguera, Pušketin, Marin, Barišin, Franin, Šperkov, Srdarev, Ševrdija, Zečić i ponovo Petrov koji nisu u rodu sa prvima Petrovima (Petrovich) i.t.d.
Iza voga vrimena i kasnije, spominu se najbrojnije obiteji ka Alfirev, Babac, Bastić, Bibilo-Storić, Bikić, Crljenak, Dunatov, Filipin, Fržop, Ivankov, Ivas, Juričev-Barbić, Puhar, Rocin (Roca), Skočić, Srdarev, Svilarev, Trčin, Udovičić, Zore i.t.d.
Uz obitej Samohod povezana je jena propovid di se spomine slideće:
Početkon XVII. vika prije velikoga rata protu Turcima, iz sela su išli 4 čovika izviditi koliko je neprijatej jošće daleko o' sela. Svi bijahu o' Turcov uvaćeni i ubijeni. Iza voga se je uputija mumak Miko, hrabri ali jut ka j' no juta gujna. Fala Bogu sritan i živ se je vratija, a sa sobon je doveja jenoga zarobjenoga časnika turskoga. Zboradi toga ča je sam hodija u izvidnicu, ostane mu nadimak Samohod, o' koga je s vrimenon postalo i prezime Samohod.
Ijako prije 3. marča 1402. god. Vodice nisu imali svoje protokolirano ime, vode su se o' pantivika sastajali mlogi judi, trgovci, zemjoradnici, putnici i vojske. Vo je misto bilo svakomu privlaćno zboradi svoga položaja, pitome i plodorodne zemje, izobilja pitke vode i drugih lipih stvari. Za naš puk ki je živija u okolici ovega kraja, Ravnima Kotarima, Zloselima (Pirovcu), selima na otoku Srimcu (Murteru), U Jurjevgradu (Tribunju), Rakiti (današnoj Rakitnici), Mrdakovici, u staroj Luki (Luchi), Dazlinama, u Srimama, Zatonu, obližnima škojima ka Prviću, joli na daljemu Surijumu (?irju), i Caperu (Kapriju), vode su se već onda održavali sajmovi, prodaja i zamina raznolike živadi i blaga, pojskih dobara, odiće, druge robe i druge prijobuke, a škojari su jin nudili vajk frišku ka i posoljenu, šušenu joli tramakanu i sauranu (ribu iz salamure).
Za vi puk ki je živija vode ka i u bližjoj okolici, Šibenik je bija priveć daleko i teško pristupjiv. Na nikima starima nacrtima, napami i kartami zemjovida iz rimskoga doba, lipo se vidi ucrtana cesta ka je vodila o' Nadina pa sve do stare Arause, koja nije bila daleko o' našega kraja.
Oduvik su vuder prolazili veliške galije i galijuni. Na povojnomu mistu bi se surgali jerbo prije XV. vika na obali starih Vodica jošće nije bilo većega pristana joli mula (rive). Ovi je bija ugrađen tek 1646. god. prije rata protu Turcima. Sada su galije, galijuni, trabakuli i drugi brodi sa lakoćon pristajali uz novu (staru rivu) i to uvik samo po dva broda, jerbo vi pristan koji se danas nalazi u staromu portu nije bija dovojno dug, a s gornje bande u portu more je bilo vajk plitko. Vodu su punili u barila, mazalore i sl., i tako hi nosili na galije i druge brode. Glavno misto sa bunariman nalazilo se je na Obali u današnemu strogomu centru, ka i dva velika zdenca na ulazu današne ulice Migalovice. Vo je misto bilo podaje o' sela i vode su bili najboji vrtli. Veliki broj kuć imali su svoje kućanske bunare sa slakon (pitkon vodon) a niki i svoje male gusterne.
U starima vrtlima obiteji Jakovljevića kasnije se nalazija veliki ribnjak koga su dosta godin posli, napunili i zatrpali sa kamenima. Vi je bija vanka seoskih zidina. Uz ribnjak su se nalazili prikrasni Perotini dvori o' biloga kamena, i jenako tako pridivna crikvica sv. Šimuna koja je već za vrime velikoga okršaja protu Turciman bila razorena. Već u ovo vrime unutar zidina, nazivlje burnjega dila je bilo Dulcigno (Dulcin). Ovi je dobija ime po šibenskoj plemiškoj obiteji koja je tote imala svoje lipe dvore, a obitej Pelegrini su imali svoju lipu kuću koja se zvala Pelegrinovica. U vomu dilu selo vajk je bilo najživje.
Ante iz puno bogate obiteji Fondra ima je ženu Vodišku. Naslidili su velike zemje i imanja. Kupili su veliku bilu kuću koju je da ugraditi Jeronim (Hieronymus) Saracena. Ugovor o gradnji ve kuće bija je potpisan god. 1533. sa proton (klesaron) Ivanom Hvaraninom. Ovi je bija skupi ali pravi graditej. Svaki hvat negovega ugrađenoga zida o' biloga kamena gušta je 6 libara. Fondrini su bili puno bogati tako da su uskoro kupili cilu Vodišku Obalu. Vuder se je iskrcava salbun (morski pjesak), japan iz Japnenice i kamen sa bližnega škoja Tihata (Tijat) za gradnju kuć. Na Obali su se sa moron stanjali karateli, bačve i mašteli za novo vino. Iz ovoga je razloga šibenski knez Andrija Bembo naredija da se na Obali u Vodican ništa nesmi ostavjati i iskrcavati, jerbo da je ova cila u vlasništvu Ante Fondre. U ono je vrime i prije 1664. god. Vodičanin Mate Čorić na Obali posidova svoj draulik joli malin. Ovo je bija trn u oku mlogima pa su ga tužili graskima vlastima da se sa ovin ometa promet karima, karocami i gosposkima đardinerami. Više je judi bilo za Matu koji su bili zemjoradnici, tako da je vi malin osta na Obali sve do najnovijega doba.
Prije nego ča su se Vodice prozvali Vodicamin, najudajenija kuća o' mora bila je kuća obiteji Petrov. Ispo ove pa prima moru, u prvoj polovici XVI. vika, Vodice su bili ograđene i zaštićene sa zidinami. Sa gorne bande baš isprid Petrove kuće nalazili su se vrata o' sela joli kako se to onda nazivalo "Vra-sela". Jošće su bili jena vrata sa zmorca i jena sa levanta.
Vodiška je crikva (uprava) početkon XVII. vika dala uziđati svoju veliku kuću koja je bila sa gorne bande zidina. Vu su kuću niko vrime koristili Turci ka svoj baždahan po čemu je kuća i dobila ime "Bažana". Vode su Turci morali ostavjati svoje kone i oružje prije negoli bi unišli kroz vrata u selo. Vodice su Turciman bile vajk trn u oku. Neka su mirno ulazili u selo ne stvarajeći nikakov nered, izmeju sebe su vajk krojili planove o uskorom napadu koji će sliditi početkon jeseni 1646. godine.
Na zidinamin okolo sela na svakih 50 do 60 paši bila je jena manja kula ka izvidnica. O' nikih se judi koji nisu upućeni u povist našega grada more ćuti, da se je misto po viman kulamin prozvalo Kulaši. Ovo je neistinito jerbo se selo prozvalo Vodican već 150 godin prije gradnje starinskih zidina. Niki pak spominu i ime Kuline. Ovo je ime starinske zemje koja je u no vrime pripadala Rakiti. Na vomu je zemjišću bila sagrađena crikva sv. Ivana Krstiteja sa grobišćen. Tek ka su Vodičani ugradili svoju crikvu sv. Križa i novo, rećeno staro grobje, u svomu su selu pohodili crikvu i sprohodili svoje pokojne na svomu kopošantu. Ijako se va crikva gradila nikoliko godin, bila je posvećena tek 1421. godine.
Obiteji naših pradidova bili su bogate sa čejadi. U nikima je kućami bilo i po 25 glav. Na vomu bi mistu tija spomeniti, da je obitej Mate Kursara u Prviću Luci 1806. godine imala 33 glave o' najmlađe do najstarije.
Zboradi nagloga resta puka u Vodican, bila je potribita nova i višja crikva. Mlogi su judi nastojali da jin se ovo ostvari. U godini 1518. na 12 o' miseca agušta, Paval Lipopilović je zatražija dozvolu o' biskupa šibenskoga da bi oni na Vodicah gradili novu crikvu. U rukopisima pok. don Stjepana Jurićevića spomine se slideće ča su pivali Vodičani, u nadi da će jin biskup udovojiti gradnju crikve;
"Crikvon Gospe o' sniga mi ćemo te zvati, ka ča smo i mi svi bili Rvati".
Za nihovu nevoju dozvolu nisu dobili. Puno godin kašne, skoro prid sami kraj XVI. vika, usri sela je bila sagrađena nova crikva u čast Velike Gospe. I va je crikva postala pritisna za veliški broj puka, tako da se je 1746. do 1749. god. ugradila nova, današna crikva, iz temeja na istomu mistu.
Tri godine iza voga vrimena Vodičani su načinili ugovor sa proton (klesaron) majstoron Vickon iz Dubrovnika o gradnji vodiškoga kampanela. Proto Vicko je potpisa ugovor sa upravon crikve sv. Križa na 26 o' miseca zunja, 1752. godine. Mišćani nisu bili kutenti sa gradnjon kampanela jerbo je bija ziđan o' grezoga biloga kamena. Zboradi voga nisu mu tili platiti ugovoreni iznos. Vicko se je tužija generalnomu providuru Jakovu Rivi, ki je onda naredija Vodičanima da mu se ima isplatiti ugovoreni iznos o' 5470 liri. Vicko je uziđa samo jedan pod o' kampanela, a nebi bija uspija napraviti nijanci vo da mu nisu pomogli judi iz sela ki su radili prez šolda. Iza voga vrimena Vodičani su sami uz pomoć nepoznatoga majstora uziđali svoj kampanel do kraja.
Već o' jeseni god. 1402. šibensko općinsko viće sa knezon Paškalon de Restison, donili su odluku joli boje rečeno naridbu, da se u ciloj šibenskoj biskupiji o' svake obiteji ubire po jena desetina svih prihodov o' česa se imala ugraditi šibenska katedrala sv. Jakova.
Kolo godine 1530. u Vodiškomu je zaleđu bila okupjena veliška turska sila. I Turci su o' našega puka iškali jenu desetinu svih prihodov, tako da je vo bila propast za naš puk. Sa ovin se nije slaga šibenski knez A. Moro. On je naredija Vodičaniman da ne daju Turciman dija svojih prihoda nego svojoj repupliki koja će hi pomagati u ratu protu Turcima ako li zatriba. Nakon voga vrimena o' god. 1573. pa daje, Turci su postajali sve opasniji i moglo se je viditi da u svojiman glavamin ne mislu dobro. Vo je uzrokovalo da se je već u god. 1570. veliki broj svita iz Rakite, Kamene i Okita doselija u Vodice jerbo su bili vajk napadani o' dibjih Turcov ka i u prijašnima vrimeniman. Svuder je mrlišalo na rat i nevoju.
Već u nomu davnomu vrimenu, Šepurinjani su posidovali svoje zemje na krajini (kopnu) izmeju Vodic i Tribunja i izmeju Vodic i Srime. Onosi izmeju Prvićanov i Vodičanov bili su kako Bog zapovida, i volili su se ka braća. Na 17 o' miseca šetenbra 1646. god., generalni providur Luca Foscolo u Šibeniku, naredija je Prvićaniman da moraju po svoju glavu braniti braću Vodičane ako li budu napadneti o' Turcov. Prvićani su se vomu samo nasmijali jerbo jin je cila situacija bila poznatija negoli Foscolu u Šibeniku ki je sidija na negovoj debeloj šediji (katridi).
Na drugoj strani onosi izmeju Prvićanov i Srimarov jenako tako su bili za pofaliti. Svi mi znamo da su Šepurinjani većin dilon nastali o' Srimarov i Lućanov. U nomu teškomu vrimenu vajk je radila dobra veza izmeju Srime i Prvića. Jastrebovo oko junaka Grube vajk je promatralo sa Prvinskoga Brda kretanje turske vojske. Konanici su za sobon na biliman putiman ostavjali i dizali dim do neba. Na 21 o' miseca šetenbra 1646., junak Grube je zasvirija u svoj rog i svitova je Šepurinjane da se spremu i budu pronti, jerbo da Turci napadaju Srimu i Vodice. Svi su Srimari utekli na Prvić. Turci su došli u Srime i načinili svoj logor. U dojdućoj noći Šepurinjani su sa svojima brodiman krenili u Vodice. Bog jin je pomoga jerbo je bija misečev mrak. Bili su srdašno dočekani o' braće Vodičanov. Za uru vrimena tribalo se je rasvaniti. U crikvi, ispri crikve i na ciloj Vodiškoj Obali svi su popadali na svoja kolina. Prid oltaron u crikvi bija fra Petar Mesalinić koji je svih pridvodija. Dokle su klečali na koliniman, fra Petar je u svoju desnicu uzeja križ a u livu ruku sabju. I on pade na kolina isprid velikoga Raspela ter zavapu
Spasitejevu pomoć. Ka su izašli iz crikve onda je fra Petar pogleda u nebo i ponovo zavapija; Majko naša krajice Rvata, čuvaj selo o' ovega rata. Iza voga je nastala veliška tišina. Sa prviman zrakamin sunca zaćulo se je teško tumbaranje turskih kona koji su napadali iz Srime i podnožja Okita. Bilo hi je 4000 na broju, a pridvodija hi je Ibrahim paša. Kolo devete ure u Vodice je doplovija ratni brod sa kojon je upravja Daulo Doto. I oni su krenili prima Turcima koji su činili nikoliko napadov na Vodice sa svih stran. U vomu okršaju palo je 2000 turskih glav. Iza voga vrimena Vodičani su zajeno sa Vrhpojanima prognali Turce sve do Klisa.
Pok. Kačić je u svojoj pismarici u pismi br. 77 izmeju ostaloga ispiva slideće;
"Ne čudin se gradu Šibeniku jer je ono sokol na krajini,
već Vodican selu ukraj mora, kako se je Turkon obranilo,
bez ikakove moći i pomoći, bez galija i bez lumbarada".
Na 8. dnev o' miseca aprila 1648. tj. dvi godine poslin rata protu Turciman, generalni providur Dalmacije dozvolija je murlacima iz sela Stankovac i Banjevcov da se moru naseliti u Tisno i na obale Srime i Vodica. Nezna se je li je do voga došlo. U nomu vrimenu Vodice su brojile kolo 1000 glav.
Jenoga dana u kasno lito 1617. god., kroz vrata o' Logoruna i Tijata doplovilo je 6 španjolskih galija i jedan galijun. Tili su iti u Vodice po vodu. Vidili su mali i kukavi Tribunj i mislili su da su to Vodice. Tribunjci nisu znali nihovu namiru, pa jin nisu dali da se iskrcaju na kraj.
Španjoli su onda iz kalunov otvorili ogan na Tribunjce. Naši su se junaški branili i nije niki poginija. U starima librima škriva da su mlogi Španjoli bili raneni, a da hi je dosta izgubilo i glavu "con sbarro di molte archibugiate amazzarono e ferirono molti Spagnoli".
Teški je bija život naših pradidov u nomu staromu vrimenu. Oni su bili mirni i nisu se paćali u nikoga. Radili su svoje zemje, bili su sluge i kmetovi bogatima šibenskima famijami, obrađivali su i biskupove zemje a radili su za škobaje, davali su desetinu svih svojih prihodov crikvi, ondašnoj repupliki morali su davati slamu na koj je ležala vojska, mlogi su ka galijoti morali iti na mletaške galije i tamo su izgubili glave, morali su nositi barila i mazalore pune vode na galije koje su bili inkoštane uza rivu, a iza škine jin je vajk pritila perikula o' Turcov. I uprkos svega ovega gradili su svoje kuće, stvarali su i krvavo ranili svoju dicu i famije. O' uvik su bili odani svojoj viri i Bogu. Vo se najboje vidi u starima librima u kima stoju ubiliženi mlogobrojni Vodičani u nihovima bratovšćinami.
Po jeseni god. 1647. oprilike jenu godinu poslin velikoga rata protu Turciman, Vodičani su zaiškali pomoć o' glavnoga providura u gradu Šibeniku. Rekli su mu da su oni bili vajk i najveć izloženi opasnostima o' Turcov, a u ratu kontra nih da nisu žalili svoje živote. Zboradi veliške perikule morali su zapušćati svoja poja i zemje. Zaiškali su pomoć jerbo da će poumirati o' glada. Iza voga vrimena Vodičani su bili oslobođeni podavanja desetih dilova svojih prihodov šibenskima bogatunima i biskupu (ali samo za kratko vrime). Vode moran napomeniti da su skoro sve zemje u ondašnemu tz. tribunjsko-vodiškome poju, sve do Sovja, Jelindoca, jenoga i drugoga Ivinja, pripadali šibenskoj biskupiji (mensi).
Šibenska općina u no vrime nije imala nijanci šolda ka ni danas. Tražila je o' biskupije da se ponovo uvede daća i strahoviti porezi. Tako je i bilo. Sada su naši stari morali davati i biskupiji i općini. I ne samo to; Tako su morali pod pritnjon obetati da će za sva vrimena šibenskima biskupima u Šibenik donositi po dva velika broda drvi koja moraju biti lipo iscipana. Tek je daleke god. 1722. šibenski biskup Callegari odusta o' voga i reka je našima judima, da je dosta, a da o' sada pomažu samo šibensku općinu.
Jošće je pasalo puno teških godin koje su morali proživiti naši stari. Tek u godini 1790. na 15 o' miseca maja, mletaški dužd L. Marin oslobodija je Vodičane o' službe na galijama, a Tribunjce o' vojne službe na krajini. Jošće je reka da vojskami ne tribaju davati svoj baškot.
Vode bi bilo vridno spomeniti da je Jurjevgrad već u god. 1298. ima kolo 170 čejadi i skoro 30 nihovih kuć. U vo je vrime Jurjevgrad pripada župi Ivinje. Vo je bila godina ka se je zasnovala šibenska biskupija.
O' godine 1484. pa sve do god. 1564. Vodice su bili kapelanija a onda su postali župa sama zase kojoj su sada pripali sela Pišća, Okit i Kamene, a dvaisetak godin kašne i Rakita (Rakitnica).
Već na samomu početku god. 1402. nakon proglašena Vodicah ka nasejen, šibenska je općina darivala velike zemje i imanja šibenskomu kaptolu da bi se o' tih prihodov moglo iskupjati za gradnju šibenske katedrale. Punih 200 godin nakon voga, na 5. dnev o' miseca aprila god. 1609., šibenski je kaptol zadužija Nikolu Ciprijanovića neka načini zemjovidne karte za katastik (katastar) o' prijostalih vodiških zemaja i imanjiov. Šibenski je kaptol u no vrime posidova priko 5000 gonaji, a najvišjin dilon ukredene vodiške zemje. Naši su se judi bunili kontra voga, ali jin nije bilo pomoći. Meju-tomu, i sami Šibenski kaptol nije plaća daču i poreze ondašnoj državi, ijako su o' vih imanjov imali priko 1000 libara (mletaških) prihoda godišne. Zboradi toga kašne su izgubili sve ve zemje i imanja (svragon došlo - svragon išlo). Nestali su mnogobrojni pašnjaci di su Vodičani vodili svoje blago i kone na pašu. Skoro 20 godin iza voga, na 6 o' miseca sična 1627. god., providur A. Pisano dozvolija je Vodičanima da smu i moru voditi svoje blago na pašu sve do crkvice sv. Andrije u šibenskomu konalu, jerbo da nemaju više di.
I u Srimami nije bilo boje joli lašje negoli u Vodican. Vode su se Turci zaličali svaku malo, tako da su Srimari vajk bižali najveć na Prvić, u Vodice, a dikod i na Zlarin. Prvi Srimari koji su utekli na Prvić sa sobon su onili i ime Sipurine po komu se je i prozvalo selo Šepurine. Sipurine je bilo ime bunarima i vruji vode u Srimami. Big naših starih ponavja se puno puti. U povisnima librima spomine se strahoviti napad na Srimu u god. 1432. Srimari su utekli na Prvić, a Turci su se ukvartirili u nihovo misto. Odvolen su višje puti tili napasti i Prvić, ali kako? Vi Turci nisu imali svoju flotu brodov nego samo kone. Uzase su vežijali napuvane mišine i mišune, i kupajeći su odili prima Prviću. Ka bi hi naši hrabri mumci odočali, kupajeći su krenili prima niman. Ka bi došli nikoliko paši blizu Turčina onda bi se zaronili, i ispo nega bi mu probužali mišinu sa kundiron (vo je bija nož sličan štilu). Mišina bi se brzo ispuvala, a Turčin je još samo moga reći adijo Mare prije negoli bi utonija i i iša profundo, zboradi toga jerbo su bili nikakovi banjadori (kupači). Vo se je više puti trevilo i isprid Krapna i Jurjevgrada. Judi ki su bili na škoju i vo gledali, pitali su jedan drugoga; Je li hi bodu? Bodu hi bodu! O' voga se je stvorilo ime Bodul. Vo se nije moglo nider treviti vengo samo u našemu kraju, jerbo nijedan škoj na koga su Turci tili dojti na vu modu, nije bližje kraju o' Jurjevgrada, Krapna i Prvića. Sa gorne bande Prvića u vali Perori bila je puno veliška kula na tri poda "Fortezza Perora". Odvolen su straže vajk držale Srimu u oku. Turci su provavali dojti na Prvić kupajeći i po buri. Mislili su da ka je bila bonaca u Srimami po buri uza kraj da je tako more mirno i sa gorne bande Prvića. Nisu se tendili u more i nisu znali da su jaki refuli o' bure vražji. Ka su doplivali do tražeta i upali u velike morete, više se nisu mogli vratiti nazad i lipo da su tili. Prvićani su hi dočekali i još u moru poščipali sa jutiman štrilamin.
U Srimi je već u god. 1298. bilo kolo 370 duš i kolo 50 dimov (kuća). O najstarijih Srimarov spomine se Cvitko Benković u davnoj 1386. godini. 100 godin prije voga vrimena ka je bila utemejena šibenska biskupija, Srima je bila župa sama zase, i pripadali su je sela Bravari, Pišča i Zlosela.
U no staro vrime naši su judi malo brđili za Šibenikon. Put je bija dalek a i priveć skup. Tribalo je najprije dojti na Martinsku odoklen se je sa manjima joli višjima brodima odilo na gornju bandu u Šibenski Dolac i Brodaricu. Martinska je dobila ime po sv. Martinu di je kašne kolo godine 1440. bila ugrađena i crikva sv. Martina. Višje je judi iz grada Šibenika dohodilo k nan prima zmorcu na Vodicah, vengo odvolen prima namo. Vodiški su pazari i sajmovi bili znani i poznati na daleko. Vode su dohodili judi iz ciloga voga dila Dalmacije. Za putovanje i privoz o' Brodarice joli Šibenskoga Doca prima Martinskoj i odvolen na gornu bandu, važili su nike regule. Tako se je cina privoza kontala po svakomu čoviku i po svakoj glavi živoga blaga. Moralo se j' vazesti u obazir je li je vitar, joli bonaca, voga li se (vesla li se) na-dva joli četiri vesala.
Crikva Gospe o' Karmela na bližnemu nan Okitu gradila se o' god 1660. do 1670. Puno je puti stradavala u gveramin i stalno su je zakrpavali. Vo je sveto brdo di su se Vodičani i mlogi drugi judi iz cile okolice vajk dohodili moliti svojoj Gospi na nezin blavdan ki je na 16 o' miseca luja. U stara vrimena vode se je jenako tako dohodilo i na Badnju večer di bi se i prinoćilo. Na Markovdan blagoslivjali su se poja i bila je mala misa u kapelici na Migalovici. Stari su judi užali pripovidati da je na Okitu uza crikvu reslo jeno veliško stablo klena. I baš na Badnju večer kolo jedanajeste ure noći, jena grana ka je bila okrenena prima crikvi, zazelenila bi se sa mladin lišćen i procvitala cvitoviman. Vo se je ponavjalo svaku tretu godinu, a sve je počelo 1877. god. O' vomu je škriva i pok. don Ivan Katalinć. Na Stipandan grana bi se ošušila i sve bi popadalo. Put i skaline do crikve na brigu dali su načiniti naši judi ki su već u no vrime bili u Merikami.
Mons accutus je puno staro ime voga brda, a Okit se je prozva po pohrvaćenoj rići Motokit. Judi ki su vode živili u davna vrimena jenako ka i u selu Kamene, vajk su bili izloženi neprijatejima. Niki su odvolen išli i naselili se uza-more i prije 1402. godine. Pučanstvo iz Okita u god. 1570. uteklo je u Vodice, a višji dija puka iz sela Kamene utekli su u Jurjevgrad (Tribunj). Selo Kamene višje se ne spomine o' god. 1602.
Iz staroga vrimena joli boje rečeno iz god. 1310. i 11., prvi put se u starima librima spomine ime Rakita (današna Rakitnica). Vu je rvaski ban Čuz pripisa gradu Šibeniku ka i mloge druge zemje u no vrime. Vode su u prijašna doba živili mlogi plemići ki su izmeju sebe dilili zemje Rakite. Meju niman najznaniju su bili plemeni De Grisanis, Dobroević, Draganić, Jurić i jošće niki drugi sve do vrimena ka su došli Turci. U godini 1661., na 10 o' miseca zunja (lipnja), zemje Rakite dobija je Dominik Mihovil Semonić iz plemiškoga roda, jerbo je on u no vrime bija kapitan ciloga šibenskoga kotara. Sve mu je bija dariva generalni providur A. Cornaro. Rakitnica je u no vrime bila sridišće cile stare Lučke županije (ville delle Lucha).
Naokolo Rakitnice i za nu samu vodili su se velike gvere. U god. 1570. turski je Sulejman II. navistija rat Mlecima zboradi Cipra. Vo je bija razlog da su ne šibenske vlasti bili dobro utvrdili Zlosela, Rakitnicu, Dazlinu i Zaton. Vode su bili doveli puno svoje vojske koja je vo sve tribala braniti protu Turcima. Meju tomu, Turci su bili snažniji i osvojili su Rakitnicu. Još su je boje utvrdili i vode se naselili. Početkon godine 1646. iz Vodic je krenija kapitan Crutta sa svojon vojskon a sa zmorca Mleci. Nihov je cil bija osvojiti Rakitnicu. Tako je i bilo. Najžešći je bija Miho Kosirić koji je osika najviše turskih glav. Vode je i sam poginija. U Rakitnici je u no vrime bila velika turska đamija i tamnica.
Iz daleke rimske povisti poznato nan je ime Ptolomeus Claudius. On je bija astronom i vojni putopisac. Načinija je mlogobrojne zemjovidne nape (mape) i karte. ?ivija je o' prvoga kvarta do kraja II. vika poslin Isusa. Spominen ga zboradi toga jerbo je vo za nas puno važno. Negove su se karte meju kima i karte o ondašne Dalmacije puno koristili u nomu vrimenu. Ve su naše zemje u no vrime bili pod rimskon blasti. Puno smo bili povezani za Rim ča se vidi i po tomu, da je Caius (Dalmatinac) bija 30. papa u Rimu god. 283. do 296. poslin sv. Petra.
Još je bija jedan papa iz Dalmacije i to Ivan IV., 50. po redu poslin sv. Petra, o' god. 640. do 642.
Ptolomej je siguro bija u viman našima krajiman jerbo je mora znati kako izgledaju ve naše zemje. U negovima starima kartami spomine se i obiliženo je misto Arausa di je rimska vojska počijala na svomu pohodu. Siguro je da su bili vajk u dobroj vezi sa svojon floton brodi koji bi se surgavali prid zemjon joli obalon našega staroga kraja današnih Vodic. Vode su navračali po vodu. Pristani i rive u no doba u našemu kraju nisu još postojali.
Vode moremo zakjučiti da ondašna stara Arausa nima ništa zajeniškoga sa ondašnin starin onosno sa današnima Vodicama. Judi ki su u no vrime vuder obitavali nisu u snu mogli misliti da će baš na vomu mistu ali 1200 godin kašnje biti zasnovano naseje sa imenon Vodice.
Pripostavja se da je na temejima stare i davno nestale Arause ali puno, puno godin kašnje, bila zasnovana stara Mrdakovica koja se spomine već iz VII. vika. Za vo ne postoju namin poznati dokazi.
Istina je da su se u novomu vrimenu krajen XVIII. i početkon XIX. vika vuder užalo najti stari rimski grebi u kima je bilo zanimivih stvari. Naš Vodičanin pok. Pave Roca proveja je mlogo vrimena u viman krajiman, tražeći ostatke stare kulture. Naša je puno stvari meju kima i jenu tikulu na kojoj je štilo na rimskomu jaziku Pensiana. Tikule sa vin imenon bili su sve donešene iz Talije. Pok. Pave Roca proveja je i puno vrimena na brdu Šabinu. Vuder se nalazi jena dupja (pečina) za ku se nezna koliko je stara. More biti i puno ijad godin. Meštar Pave je u voj dupji iskopa joli boje rećeno izvrta, puno staroga košća o' judi i mloge druge stvari meju kima je bija i jedan mali sorat(čekić) o' zelenoga kamena.
I drugi su judi užali najti nike stvari na brdu Šabinu. Niki je stari Vodičanin u god. 1907. vode naša stare kovane šolde o' srebra. Na niman je bila bradata glava Tita Ticija. Vi je bija šabinski kralj jošće prije rimskoga doba. Užalo se najti i drugih starih šoldi pa i zlatnikov na kima je bila uštancana šporkarija i to dvi gole ženske (pornografija)? Ki zna.
Ka su u davna vrimena Rimjani vuder prolazili, Šabinci su se razbižali. Ne, ke su Rimjani uvatili, potukli su hi. Puno godin kašnje ka su vode došli Turci, iz Gradeja, Šabina i Mrdakovice, judi su se jopeta razbižali a najvišin dilon u Jurjevgrad, Vodice, a samo mali broj u Zaton.
U Vodican se je o' dneva nezinoga utemejenja pa do početka XX. vika prominilo 47 župnikov, svećenikov i jošće puno kapelano. Dugo vrimena i mlogi fratri iz Prvića jenako su tako vuder vršili službu Božju ka i mise zadušnice za naše pokojne. O' Vodičanov ki su bili odani službi Božjoj u svomu selu spominu se; Bare Juričević o' 1603. do 1623. god., Stjepan Juričević o' 1633. do 1642., 1646. god. hrabri fra Petar Mesalinić ki je po materi bija Vodičanin, 1665. do 76. Grgo Fržop ki je bija zaminik don Andriji Capaunu, Ivan Španja 1677., Vid Šprljanov 1711. do 1714., Ivan Čorić 1715., Juraj Mihatov 1725., Pavao Sladoljev 1743. do 58. ki je bija zaminik don Petru Franuloviću, kanonici Ivan Čorić i Jakov Dellabarbara 1776., Mate Čićin ki je bija pomočnik don Frani Franuloviću 1786. do 1802., Petar i Mate Čićin ki su bili pomočnici Augustu Casotti 1814. do 17., Josip Andrija Juričev-Martinušić 1820. do 31., Krste Juričev ki je bija pomočnik don Marku Biliću iz Betine 1832. do 42., Josip Mrkica 1848. do 61., i Josip Krstić ki je bija pomočnik don Ivanu Vidoviću 1869. do 1878. godine.
Kako je o vomu u davno vrime škriva naš pok. vodiški sin don Stjepan Juričević, pisac Kaer, Brussoni, naš najveć cinjeni pok. don Krsto Stošić iz Šibenika, Vodičanin pok. Pave Roca i na kraju svima poznati pok. prof. Ive Furčić iz Primošćena, u Rakitnici, Šabinu i Mrdakovici bi tribalo iškati starine jerbo hi tamo siguro ima.
Vo bi uglavnom bili kratke i istinite crtice iz naše Vodiške povisti. Sa povisnima san se dokumentima koristija iz libri i rukopisov gori navedenih naših i drugih pokojnih, jednin dilon iz povisnih dokumentov carevske knižnice u Beču, najviše digitalne librarnice u Evropi u Frankfurtu na Majni, a po dobroj san vezi mloge datume za koje nisan bija sigur, dobija u istinu potvrđene iz Venecije i Trešta.
Libri su veliko blago.
Vodice, stari i lipi naš grade, za tvoju 600. godišnicu o' srca ti želin svako dobro.
Lipi salut sviman prijatejima i jubitejima našega grada, sviman dobrima judima u cilemu našemu kraju i svima Vodicanih po svitu i na Vodicah.
Lovre Vlahov-Perikulov