- Okupljanje je počelo još u osnovnoj školi kad bi išli popodne baciti đir i poisti slaju iz Molage. To je bilo dok ne padne noć. Kad je krenila sridnja škola, onda se lagano počelo poslin mraka skupljati. Tamo su se pušili prvi duvani, stvarale prve ljubavi, bilo je svađa, plača, smija i pisme – priča nam jedna od naših sugovornica.
Ne postoji način da se nabroji sve o čemu se tamo priča. Kamenje maloga parapeta je čulo toliko tajni, toliko gluposti, pametnih stvari i ideja, svađa, prepiranja, najviše smija.
- Ja san tamo otkad san čutija za se, nadziremo cilo misto i imamo cilo selo na pijatu. Sve se vidi, sve se čuje i zna, sakrit se nemore - nadovezao nam se drugi mladi sugovornik.
Zna se govoriti o zvizdama, svemiru, brodovima, morskin strujama, vitru, voću, povrću, glazbi, sladoledima, kebabima, kafićima i pićima, najboljin pivama, o kupanju, otocima, svako o svome i o tuđemu poslu.
- Evo , najfriškija tema od sinoć je bila Hrvatski pravopis, koje su promjenjive i nepromjenjive riči, često se tako znamo sititi i profesora u školi i njihovih baza jer sad već variraju generacije pa svako ima svoju priču, druge profesore.
Priča se o staromu selu i kako je izgledalo, ko se sića Cocoma s kornjačama dok su matere pile kafu, o filmovima, serijama i kineskim ninđa ratnicima, o povijesti, o budućnosti…
- Prije je fureštih bilo puno, puno više, ne bi prošla večer da se ne bi sa nekin upozna, iz Poljske, Engleske, Češke, Italije, Njemačke. Postoje i neki koji se svake godine vrate i uvik se jave, šta je jako lipo. Sada je već druga priča, ali moje mišljenje je da su upravo ove godine malo preplavili parapet Zagrepčani. Ne smeta mi, ali to san primijetila, nekad su arogantni, nekad nisu.
Ali, još uvik im ulete ljudi i pitaju šta ima za viditi u selu, di je ovo di je ono, di ići vanka…
- Mislin da ih je ove godine čak i više bilo nego naših, raspršilo se to sve, neki su prerasli to, neki misle da šta će sesti na parapet kad more u kafić ili doma kod nekoga. Neki nemaju vrimena jer rade non stop. Tako je to sa svime, stari odu, novi dođu, a dobro je šta se držimo skupa i družimo bez ikakvih predrasuda vezanih uz godine, pamet, društvo.
No, ono što je najvažnije - svi su dobrodošli. Raspon godina od najmlađeg do najstarijeg je možda 6,7 godina. Ima dovoljno mista da svi mogu sesti i niko nije isključen iz ekipe - formacija: zid, klupa, oko klupe, pod. Blizu su kafići za šta god triba. Jednostavno, jednostavan za korištenje!
- Po danu je bija i teren za vaterpolo i možda nam je najveća baza bila plivati od maloga do velikoga parapeta i tako se naganjati. Po noći je malo drugačija priča. Kada malo puše, ima se di zakloniti od vitra, zid je tepal pa nikad nije ladno, more je vajk blizu za oprati ruke, usta, noge, sve.
Sluša se sve. Od domaćih 70ih, 80ih, 90ih, i vječni hitovi kao 'Ti si moja prva ljubav'. Sluša se disco, funk, rock, metal.
- Bude i cajki, ali šta ćeš, dok nije tvoje i u tebe se ne dira i ne smeta ti, neka ljudi uživaju u tome šta ih veseli. I ka šećer na kraju, Dino Dvornik. Bez njega ništa.
A poštuje li se tu zabrana ispijanja alkohola?
- Ne. Šta je život ako se ne živi bar malo na rubu. Možda je baš ta euforija razlog. Da je dopušteno ne bi bila baza.
Smatraju da se ne bi ništa prominilo, ni sa zabranon, ni dopuštenjen. Nema im većeg gušta nego sesti i popiti pivu nakon posla s ekipon dok ti vitar puše u kosti i malo ćakulati.
- Sve se boce i limenke spreme za ljude koji ih kupe, mi uvik spremamo za sobom, ima kanti fala Bogu. Često kad ljudi vide nas i oni pokupe za sobom jer nepristojno je i neodgojeno ostaviti svinjac. Aj ostavi tako materi doma koji put pa ćeš trisku popiti.
Ima ljudi koji će grintati, to je uvik tako. Da je sve sjajno, bar jednomu neće biti.
- Zanimljiva je činjenica kako trafike ciljano postoje na takvim lokacijama, oko maloga 2, kod velikoga 2, a kod hangara boga pitaj koliko. I baš sve te trafike imaju 80 % robe alkohol. Di će turist kad kupi pivu u trafici? Piti je dok šeta, pa nije lud, a nismo ni mi! – iskreno su nam ispričali.
